Đavo se krije u detaljima – slučaj ustavne žalbe u postupcima povezanim sa stečajem i izvršenjem

Više puta smo na ovom mestu pisali o Ustavnom sudu. Takvu pažnju Ustavni sud zaslužuje svojom važnom ulogom u zaštiti sloboda i prava građana. Ona se ogleda u činjenica da je Ustavni sud, gledajući njegovu normativnu poziciju u Ustavu i zakonima Republike Srbije, poslednja barijera kršenju prava i sloboda građana u unutrašnjem pravnom sistemu Srbije. Zaštita prava i sloboda se ostvaruje, posrednim putem kroz osnovni zadatak Ustavnog suda, da ispituje ustavnost zakona i drugih nižih pravnih akata. Ukoliko se neustavnost utvrdi, recimo neki zakon sadrži rešenja koja su u suprotnosti sa ustavom i međunarodnim pravom garantovanim ljudskim pravima, Ustavni sud će takav zakon proglasiti neustavnim i staviti ga van snage, tako posredno zaustaviti kršenje prava i sloboda. 

Neposredna zaštita ljudskih prava od strane Ustavnog suda ogleda se u institutu ustavne žalbe. Osnovne činjenice o ustavnoj žalbi, čitaoci mogu dobiti u Vodiču za obraćanje Ustavnom sudu, objavljenom na sajtu Otvorena vrata pravosuđa. Ovde ćemo se pozabaviti nekim njenim specifičnostima.

Ustavna žalba se može podneti iz nekoliko razloga - ukoliko nisu predviđena sredstva za zaštitu prava, ako su takva sredstva izričito isključena (razlog koji uvodi Zakon o ustavnom sudu) i ako su iscrpljena druga pravna sredstva. Najzanimljiviji je treći razlog jer on podrazumeva i  postojanje  izuzetaka od tog pravila iz člana 82. st.2  Zakona o ustavnom sudu koji predviđa da se ustavna žalba može podneti iako nisu isrpljena pravna sredstva, „ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom“. Uslov je povreda prava na suđenje u razumnom roku, u predmetima koja se tiču stečaja i nemogućnosti namirenja u izvršnom postupku protiv firmi u društvenoj / državnoj svojini. Ovo rešenje Zakona o ustavnom sudu je podstaknuto praksom Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), tj. njegovim presudama protiv Srbije u kojima je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima u postupcima namirenja protiv preduzeća u društvenoj svojini.[1]

U ovim kontekstu bitno je pomenuti jednu noviju odluku Ustavnog suda,  jer je njome Ustavni sud odustao od svoje ranije prakse, i pronašao povredu prava na pravično suđenje u skladu sa praksom Evropskog suda za ljudska prava.[2] Naime, podnosilac ustavne žalbe je grupa lica, bivši zaposleni u jednom društvenom preduzeću, koji  su zatražili sudski zaštitu pred redovnim sudovima da bi ostvarili svoja prava iz radnog odnosa protiv preduzeća koje je otišlo u stečaj. Sa obzirom na poznati problem efikasnosti pravosuđa u Srbiji, podnosioci su na pravosnažnu odluku čekali više od 5 godina. Na osnovu te činjenice tvrdili su da im je povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Srbije, jer im je „odbijen prigovor (od strane Privrednog apelacionog suda), kojim je traženo da se utvrdi da im je u stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku“.  Na osnovu te činjenice tražili su odgovarajući iznos naknade materijalne i nematerijalne štete. Ono što karakteriše ovaj slučaj je promena prakse Ustavnog suda, koja se tiču tumačenja uslova kada se smatra da je došlo do povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud u obrazloženju (stav 4.2.) navodi: „Ustavni sud konstatuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi, po pravilu, odbacivao ustavne žalbe podnosilaca kojima se osporavaju rešenja o pravnosnažnom odbijanju prigovora radi ubrzavanja postupka koji su, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podneti u odnosu na izvršni ili stečajni postupak u kome podnosilac nije uspeo da namiri svoje potraživanje iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.“ Zatim se u 4.3 i 4.4 i 4.5.  poziva na relevatnu praksu ESLJP koja se tiče zaštite prava na pravično suđenje i prava na imovinu u ranijim postupcima  u vezi sa društvenim preduzećima uzimajući u obzir  i već utvrđeni problem neizvršenja presuda ESLJP. „Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96–99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110–111.) (...) Za odlučivanje u ovom predmetu od značaja je i to da se, prema članu 46. Evropske konvencije, postupak izvršenja presuda i odluka u grupi predmeta Kačapor i druge grupe predmeta protiv Srbije (predstavka broj 2269/06 i dr.), a koja se tiče neizvršenja domaćih odluka donetih protiv državnih, odnosno društvenih preduzeća, nalazi u pojačanom nadzoru od strane Komiteta ministara Saveta Evrope“.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud (u 5. delu obrazloženja) poentira, utvrđujući da je trajanje stečajnog postupka više od 5 godina kršenje prava na pravično suđenje i u suprotnosti sa standardima Evropskog suda za ljudska prava.  „Međutim, polazeći od prakse Evropskog suda u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, prema kojoj je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, dok svako duže trajanje namirenja predstavlja povredu Evropske konvencije (videti tačku 4.3. obrazloženja ove odluke), Ustavni sud je ocenio da je potrebno da u predmetima u kojima se osporavaju rešenja kojima je odbijen prigovor podnosilaca radi ubrzavanja izvršnog ili stečajnog postupka, preispita svoje dosadašnje postupanje i razmotri potrebu usaglašavanja svoje prakse sa označenom praksom Evropskog suda. (...) Stoga Ustavni sud smatra da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nije od isključivog ili odlučujućeg značaja trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je stečajni postupak u konkretnom slučaju u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao pet godina i pet meseci, te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda, Ustavni sud je ocenio da je stavom prvim izreke rešenja Privrednog suda u Beogradu R4. St. 885/21 od 16. aprila 2021. godine i stavovima prvim i trećim izreke rešenja Privrednog apelacionog suda Rž. St. 2339/21 od 4. juna 2021. godine merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način, čime je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.“

Dosadašnja analiza pokazuje da u postupcima zaštite ljudskih prava vremenska komponenta i iscrpljenost ranijih pravnih sredstva igra važnu ulogu. To važi i kada se ode korak dalje u zaštiti prava.  Poznato je da je Ustavni sud poslednja stanica pre nego što se ode pred Evropski sud za ljudska prava. Da bi zaštita prava pred ESLJP uspela, potrebno je da se prvo ispune prethodni formalni kriterijumi, koji takođe podrazumevaju vremenaku komponentu i iscrpljenost (nacionalnih) pravnih sredstva. To je predviđeno u čl. 34 EKLJP u stavu 1. koji predviđa da se predstavka može podneti kada „se iscrpu svi unutrašnji pravni lekovi, u skladu sa opštepriznatim načelima međunarodnog prava, i u roku od četiri meseca od dana kada je povodom njega doneta pravosnažna odluka“.[3] 

Jasno je, iscrpljenost domaćih pravnih lekova uz rok od 4 meseca je uslov bez kojeg se ne može dalje. Iscrpljenost domaćih pravnih lekova, da se podsetimo, znači da svi mehanizmi koji postoje moraju da se iskoriste, posebno ustavna žalba. Na ovom mestu se nećemo posvetiti analizi uslova iz Konvencije u načelnom smislu, pažnju ćemo posvetiti jednom posebnom slučaju kada se ne smatra da su ispunjeni uslovi iz Konvencije za iscrpljenost pravnih lekova povodom Ustavne žalbe - u slučaju greške Ustavnog suda. To se odnosi i na situaciju kada Ustavni sud greškom odbaci Ustavnu žalbu kao neblagovremenu. U odluci ESLJP u slučaju Stevanović protiv Srbije[4], Sud je odbacio predstavku podnosioca jer nije ispunio uslov iscrpljenosti domaćih pravnih lekova u smislu ustavne žalbe, iako ju je on podneo, a Ustavni sud odbacio kao neblagovremenu. U konkretnom slučaju Ustavni sud je odbacio žalbu kao neblagovremenu, što je podnosilac osporio, dokazujući povratnicom da je ustavna žalba bila podneta u roku.  Na osnovu odluke ESLJP, sama činjenica da je Ustavni sud pogrešio i odbacio Ustavnu žalbu, ne znači da je podnosilac iscrpeo sve pravne lekove. Sud je u više slučaja potvrdio delotvornost Ustavne žalbe (Vućković i dr. protiv Srbije broj 17153/11 i 29 dr, stav 84, od 25. marta 2014. godine). Iako u ustavnom sistemu Srbije postupak pred Ustavnim sudom ne podleže pravnim lekovima, u slučaju greške Ustavnog suda na osnovu njegovih internih pravila podnosilac ima pravo na pravni lek. Prema članu 96. Poslovnika Ustavnog suda iz 2013, podnosilac ima pravo na pravni lek „u situacijama poput one sa kojom se podnosilac predstavke suočio u ovom slučaju – odnosno zahtev za preispitivanjem već otpravljene odluke u izuzetnom slučaju kada se pokaže da je sporna odluka zasnovana na očiglednoj omašci samog Ustavnog suda koja se drugačije ne može ispraviti“.  Dakle, ako podnosilac ne iskoristi ovaj mehanizam predviđen internim pravilima Ustavnog suda, neće se smatrati da je podnosilac iskoristio sva raspoloživa pravna sredstva u domaćem pravu, te će predstavka podneta ESLJP biti odbačena iz formalnih razloga.

Zaštita ljudskih prava je složen posao. On mora da se sprovede po tačno propisanim koracima, u određenim vremenskim intervalima i po utvrđenom redosledu. Kako se vidi, zahtev za iscrpljenost domaćih pravnih lekova krije opasnosti u koje nedovoljno oprezni građani mogu upasti. Takođe, ovakvo rešenje ima potencijal za manipulacije, imajući u vidu disproporciju značaja navedenog zahteva pred Ustavnim sudom i gubitka prava na postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava.