Tokom 2019. godine, zvaničnici Ministarstva unutrašnjih poslova najavili su uvođenje velikog broja kamera koje bi evidentirale ponašanje građana u javnom prostoru, na ulicama i trgovima. Informacije su u početku bile kontradiktorne, kako o broju kamera koje će biti postavljene (1000, pa 2000 kamera), tako i o razlozima njihove upotrebe i karakteristikama celokupne infrastrukture, naročito u vezi sa mogućnostima za prepoznavanje lica osoba koje se zadese u prostoru koji se snima.

Ministarstvo unutrašnjih poslova u septembru 2019. izradilo je Procenu uticaja obrade na zaštitu podataka o ličnosti korišćenjem sistema video nadzora (Procena). Prema novom Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, ovakav dokument mora se izraditi pre nego što se sistem video nadzora stavi u funkciju zbog potencijalnih negativnih posledica po privatnost građana, kako bi se takve posledice na vreme otklonile.

Zbog čega bi najavljeno uvođenje kamera trebalo da nas zabrine?

Prvo, formalno gledano, upitan je zakonski osnov za upotrebu ovakvog sistema video nadzora.

Analiza ovog MUP-ovog dokumenta koju su izradila tri udruženja građana, Partneri Srbija, Share fondacija i Beogradski centar za bezbednosnu politiku, pokazala je da MUP u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti nema uporište za korišćenje ovakvog sistema za video nadzor. Takođe, u Proceni nedostaju drugi zakonom utvrđeni obavezni sadržaji: nije naveden opis predviđenih radnji obrade podataka o ličnosti, nisu procenjeni rizici po prava i slobode građana koji će biti podvrgnuti nadzoru, niti su opisane mere koje treba preduzeti u odnosu na postojanje rizika. U Analizi koje su izradile tri organizacije detaljno su obrađeni i drugi pravni nedostaci ovog poduhvata MUP-a.

Drugo, nije izvesno da ćemo postati bezbedniji uvođenjem video kamera.

Ponekad možemo čuti da je potrebno da se odreknemo dela privatnosti ako želimo da budemo bezbedni. Ali, odnos bezbednosti i privatnosti ne treba redukovati na ili-ili dilemu. Ograničavanjem prava na privatnost, ne garantuje nam se automatski viši stepen bezbednosti; mere koje se preduzimaju nisu uvek dobro argumentovane i izrađene, a posledica ovakvih mera može biti urušavanje privatnosti uz nepromenjene rizike od pojave terorističkih napada ili druge vrste krivičnih dela. U Analizi detaljnije su obrađeni nedostaci MUP-ove Procene i u delu koji se odnosi na prepoznavanje bezbednosnih rizika. Takođe, bitan nedostatak Procene je i to da prilikom dizajniranja cele infrastrukture nadzora nije razmatrano da li se isti cilj (povećana bezbednost) može postići i manje invazivnim merama, odnosno bez ovako ozbiljnog narušavanja privatnosti građana.

Treće, uvođenje video kamera u javnom prostoru neće samo umanjiti privatnost građana, već može negativno uticati i na naša druga prava.

Ovako veliki programi nadzora mogu negativno da se odraze na slobodu govora i izražavanja. Osećaj da možemo biti povrgnuti nadzoru i praćenju može nas motivisati da izmenimo ponašanje, odnosno da nas obeshrabri i odvrati od nečega što je inače dozvoljeno, na primer, da odemo na protest ili iskažemo nezadovoljstvo u javnom prostoru na neki drugi način. Jasno je da razvijanje ovakvog straha ide u prilog onima protiv kojih bi građani mogli da izraze nezadovoljstvo.

Pored toga, prikupljanje obimne količine podataka o velikom broju ljudi može dovesti do zloupotreba, usled neodgovarajuće kontrole i davanja prevelike moći onima koji nas nadziru, u ovom slučaju službenicima i rukovodiocima MUP-a. Zato ovakve mere nadzora kod građana opravdano mogu stvoriti osećaj nemoći i otuđenosti onih koji nadziru, naročito u uslovima kada se prikupljanje podataka sprovodi na nedovoljno transparentan način. Ovo se posebno odnosi na nedostatke MUP-ove procene u kojoj nije dovoljno jasno koje će sve karakteristike ovaj sistem video nadzora imati (kada će se koristiti „običan“ nadzor, a kada  složena infrastruktura „inteligentnog“ nadzora sa prepoznavanjem lica).

Svedoci smo i brojnih slučajeva "curenja" ličnih podataka i informacija ka (odabranim) medijima. Imajući u vidu da se neretko radi o informacijama iz krivičnih istraga, kojima raspolaže MUP, važno je da, pre nego što sistem nadzora zaživi, nedvosmisleno bude utvrđeno da li su rizici za zloupotrebe svedeni na minimum.

Na kraju, ne treba zaboraviti i ljudski faktor u ovom procesu, tj. činjenicu da su pored zloupotreba moguće i greške i propusti u proceni ponašanja lica sa video zapisa. Sve to može imati dalekosežne posledice ne samo na privatnost, već i na niz drugih prava i sloboda građana.

***

Jasno je da naša očekivanja privatnosti ne mogu biti jednaka na ulici ili unutar našeg doma. Ali činom stupanja na trotoar, naša privatnost se ne suspenduje. Obaveza je svih koji nas nadziru – bile to institucije ili kompanije – da svoje aktivnosti sprovode u skladu sa propisima. Polazne osnove demokratskog društva su da postupanje državnih organa (u ovom slučaju MUP-a) treba da bude odgovorno prema javnosti i da privatni život građana treba da bude zaštićen. Odstupanja od ovih načela mogu se napraviti samo u jasno određenim slučajevima, na definisan način i za precizno određene potrebe. MUP nam do sada nije dao povoda da zaključimo da je najavljeni sistem video nadzora zakonit i neophodan. Zbog toga, ovaj nadzor treba sve da nas zabrine, a ne samo one koji imaju nameru da na ulicama učine nešto protivzakonito.