Zašto sudiju ne može da zameni veštačka inteligencija?

Poznato je da sa razvojem industrije i novih tehnologija, neka zanimanja bez kojih se svet ranije nije mogao zamisliti, takoreći preko noći postaju izlišna. Štaviše, nekada je na internetu teško pobeći od članaka koji nas obaveštavaju koja su zanimanja izumrla, a koja će najverovatnije nestati u decenijama koje dolaze.

 

Sa razvojem veštačke inteligencije poslednjih decenija, a naročito od kad je jedan fragment veštačke inteligencije u poslednjih par godina postao dostupan širokoj javnosti, postavlja se opravdano pitanje da li će veštačka inteligencija moći da zameni radnike u IT industriji, ali i profesore, naučnike, lekare i sudije. I više od toga, sa razvojem veštačke inteligencije koja je u mogućnosti da obrađuje daleko više podataka u sekundi od ljudskog mozga, koja dakle, nadrasta čoveka u smislu kvantitativnih mogućnosti obrade podataka, postavlja se iznova i življe nego prethodnih decenija i pitanje šta je čovek, odnosno da li „klasična“ definicija koju smo svi učili u školama, da je čovek animal rationale zaista iscrpljuje sve ono što čoveka čini – čovekom?

 

Pitanje uloge veštačke inteligencije u procesu suđenja se široko razmatra u svetu, kako u Velikoj Britaniji, Americi i Francuskoj, tako i u Kini i Rusiji. Svaka od tih država ima sopstveno stanovište o veštačkoj inteligenciji i dok su praktično svi saglasni da bi ona mogla da bude izuzetno sposoban pomoćnik sudije, većina navedenih jurisdikcija saglasna je oko toga da ona nije (još uvek) kadra da zameni sudiju.

 

Pored obrazovanja, stručnosti i drugih formalnih zahteva za obavljanje tog poziva, može se reći da na svetskom nivou postoji konsenzus oko toga da sudija mora da ima iznijansiran uvid u ljudsko ponašanje, osećanja i motivaciju, kao i sposobnost razumevanja konteksta u koji je određeni pravni problem smešten. Nadalje, sudija treba da ima duboko razumevanje osnovnih vrednosnih postulata države i društva u kom sudi, različitih pravnih načela koja diktiraju kako postupanje, tako i tumačenje postupaka u nekom društvu. Razumevanje ključnih kategorija jednog pravnog sistema, gradi se unutar čoveka u procesu obrazovanja, socijalizacije i formiranja ličnosti kroz raznorodna životna iskustva.

 

Uzmimo slikovit primer Amartije Sena o tri deteta i fruli. Jedno dete je napravilo frulu, drugo dete je muzički nadareno, a treće nema ni jednu jedinu igračku. Koje dete treba da dobije frulu?

 

Naravno, nijedan odgovor nije ni tačan, ni netačan. Svaki odgovor se može argumentovano braniti i, što je važnije, u svaki odgovor utkana je određena vrednost čijem ostvarenju se teži.

 

Ukoliko bismo frulu dali detetu koje nema nijednu igračku, vrednost za čije bi se uspostavljanje zalagali, u krajnjoj liniji, jeste eliminacija siromaštva, odnosno egalitarizam. Ako bismo bili skloni da frulu damo detetu koje ju je napravilo, argumentaciju bismo izlagali s obzirom na svetinju svojine kao vrhovnu vrednost. Naposletku, ako bismo frulu dali detetu koje je muzički nadareno i koje bi samim tim kako sebi, tako i najvećem broju ljudi pružilo užitak, naša argumentacija počivala bi na utilitarizmu.

 

Ne postoji odgovor koji je jednodimenzionalan i koji bi razrešio, jednom za svagda i bespogovorno vrednosnu dilemu koja se ovim pitanjem postavlja. Veštačka inteligencija je u stanju da logički besprekorno argumentuje razloge za i protiv (svakog) određenog rešenja. Ono što nije u mogućnosti da uradi je da donese vrednosnu odluku koji sistem pravila treba apriorno odabrati, jer odluka uvek podrazumeva i logiku, ali i svesno postavljanje ciljeva – a svest, za sada, ima samo čovek.

 

Neko bi mogao, sasvim opravdano da prigovori i da kaže sledeće: „Pa dobro, ali vrednosni okvir, u pravnom smislu, postavlja Narodna skupština donošenjem zakona, a na sudiji je samo da zakon primenjuje.“

 

Problem se sastoji u tome što svaki zakon postavlja principe, opšta rukovodna načela i potom propisuje u daljim normama određena pravila, pokušavajući da „pokrije“ što više životnih situacija i kako ih urediti. Međutim, nijedan zakon na svetu nije uspeo da obuhvati život u celini. Život je toliko složen da uvek delimično izmiče zakonskim normama, te se stoga u praksi javljaju zakonom nepredviđene situacije, a koje je neophodno regulisati i o kojima je, iz ugla sudije, neophodno odlučiti.

 

To su, dakle, situacije u kojima zakon ne reguliše eksplicitno (konkretno propisanom zakonskom normom) određen pravni problem. U takvim situacijama, sudiji ne preostaje ništa drugo nego da sopstvenim tumačenjem načela propisanimUstavom i zakonima, razreši nastalu pravnu situaciju. A tumačenje podrazumeva kako vrednosne pretpostavke koje ta načela u sebi sadrže, tako i one vrednosti koje načela isključuju, ali koje treba imati na umu pri odlučivanju.

 

Takođe, tumačenje podrazumeva kontekst – nešto što, prema svim trenutnim saznanjima, veštačka inteligencija nije u stanju da razume. Primera radi, ako se ugovor o poklonu raskida zbog grube neblagodarnosti poklonoprimca, sudija je dužan da pre svega utvrdi kakav je odnos poklonodavca i poklonoprimca realno bio u svom normalnom, konzistentnom obliku. Ako je odnos bio takav da se radi, na primer, o roditelju i detetu, među kojima nije bilo uobičajeno koristiti grube reči, psovke, vikati ili lomiti tanjire tokom svađa, onda se pojava takvog ponašanja kod poklonoprimca smešta u kontekst takvog odnosa i odlučuje se da li gruba neblagodarnost, kao pravni standard, jeste ili nije na delu. Suprotno tome, dešava se da su obe parnične stranke „kratkog fitilja“ i da su svakodnevne svađe, psovanje i mirenja oduvek bile deo njihovog odnosa i u takvom odnosu poklon je svejedno učinjen – što u velikoj meri menja kontekst kada sudija odlučuje da li poklonoprimac jeste ili nije iskazao grubu neblagodarnost.

 

Naredna stvar koju treba imati na umu je pravičnost. Iako se u našem jeziku pojmovi pravde (iustitia) i pravičnosti (equitas) često koriste kao sinonimi, oni imaju različita značenja. Definicije su se kroz milenijume menjale, ali one za potrebe ovog teksta nisu preterano bitne. Pomenuću kratko i korisno objašnjenje Gustava Radbruha, koji kaže: „pravda posmatra pojedinačno slučaj sa gledišta opšte norme, pravičnost u pojedinom slučaju traži njegov vlastiti zakon, koji, međutim, isto tako mora biti mogućno uzdići na stepen opšteg zakona – jer pravičnost kao i pravda na kraju krajeva ima uopštavajući karakter“.

 

Dakle, pretpostavlja se da je poimanje ideje pravde jednog društva formalizovano u njenim zakonima, odnosno pretpostavlja se da je zakon pravedan. Kada se govori o efektima primene zakona na konkretne slučajeve, može biti reči o (ne)pravičnosti. Primenom pravednog zakona na konkretnu situaciju koju bi on trebalo da uredi, trebalo bi proizvesti pravičan ishod, što ugrubo znači da bi načelno pravedan zakon, primenjen na konkretan slučaj ili bolje rečeno, na konkretno činjenično stanje, morao da dovede do pravde na subjektivnom nivou.

 

Međutim, upravo zbog složenosti života, dešavaju se situacije u kojima bi bilo nepravično primeniti zakon koji je načelno pravedan, ali neka specifična okolnost čini njegovu doslovnu primenu vitopernom i nepravičnom.

 

Pogledajmo životan primer: u javni prevoz je zabranjeno unositi velike pse, a i pse do propisane veličine neophodno je unositi u adekvatnom transporteru, u suprotnom se plaća kazna u visini od 10.000 dinara. Cilj tih ograničenja je da osiguraju bezbednost putnika u saobraćaju. Da li bi bilo pravično da kaznu od 10.000 dinara plati slep čovek koji ulazi sa psom vodičem u javni prevoz?

 

Ili, drugi primer. Opšte je poznato da težina krivičnog dela krađe zavisi, između ostalog, od vrednosti ukradene stvari, odnosno ako ukradena stvar prelazi određeni novčani iznos, više se ne radi o krađi, već o teškoj krađi, za koju je propisana kazna zatvora. Za vreme inflacije, vredost dinara je toliko brzo i drastično padala, da zakonodavac nije stizao da menja zakon iz dana u dan i prilagođava ga stvarnosti. Da sudije nisu pravično sudile, odnosno da su doslovno primenjivale zakonske odredbe, bez uzimanja konteksta (inflacija) u obzir, dolazilo bi do besmislenih ishoda da za ukradeno mleko, koje je koštalo nekoliko milijardi dinara, osoba završi u zatvoru.

 

Vratimo se na primer frule. Kao što je rečeno, svaki sistem vrši odabir jedne koncepcije pravde i na osnovu tog odabira donosi Ustav, zakone i podzakonske akte. Kao što zakon nikad ne može da svojim normama „obuhvati“ život, tako ponekad ni samo jedna koncepcija pravde ne može da u svakom životnom slučaju da dovede, putem zakona, do pravičnog ishoda.

 

Pravičnim suđenjem, sudija zapravo uzima u obzir pre svega podrazumevajuće, a neformalizovane (ne zakonom propisane) principe usvojene koncepcije pravde od strane jednog društva, ali i više od toga – sudija nekad nedostatke jedne koncepcije pravde nadopunjuje, radi pravičnog presuđenja, drugim koncepcijama pravde, odnosno vrši svojevrsno korigovanje postojećeg koncepta pravilima drugih koncepata pravde, povezuje ih s usvojenim konceptom, obrazlaže i sveukupno osluškuje duh zakona koji primenjuje kako bi u svakoj konkretnoj situaciji, ukoliko je moguće, zakon proizveo pravične posledice.

 

Svaki od navedenih procesa mišljenja, obuhvata logiku primenjenu na postojeći pravni sistem, koju može da oponaša i algoritam veštačke inteligencije, ali obuhvata i svest o svim drugim postojećim koncepcijama pravde i iznalaženje eventualnih čvornih tačaka u kojima se ti koncepti prepliću. Sudijsko razmišljanje (rekla bih i ljudsko razmišljanje generalno) podrazumeva logiku, ali je integriše i prevazilazi – suštinski se odigrava u sferi svesti, koja podrazumeva i duh zakona, a ne samo slovo zakona (matematički račun).

 

Na kraju, obično kada se govori o sudiji, zamišlja se čovek „hladne glave“ – što je poželjno i neophodno za suđenje. Međutim, „hladna glava“ ne znači i bezosećajnost. Koliko je tačno da sudija ne sme da sudi emotivno, ne sme da dozvoli da osećanja dovedu u pitanje mišljenje, toliko je loše da sudija bude čovek koga nepravda uopšte emotivno ne dotiče. Ne, postoji određena vrednost u sudiji koji ima saosećanje, koji je pravdoljubiv, koga nepravda jednostavno dotiče. Novija istorija nam je već pokazala do kakvih rezultata može da dovede sudija koji nema osećaj za pravičnost, već zakon tumači i primenjuje suvo, doslovno i bez osnovnih ljudskih osećanja. Takav sudija, mogao bi jednako biti i zamenjen veštačkom inteligencijom.