Oštećeni u prekršajnom postupku

Кo je u prekršajnom postupku oštećeni?

 

Oštećeni je prema Zakonu o prekršajima, lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo povređeno ili ugroženo prekršajem.

 

Drugim rečima, oštećeni je:

 

• onaj kome je radnjom okrivljenog – ili prekršajnim delom ili protivpravnim delom koje je propisom predviđeno kao prekršaj, prouzrokovana šteta (bilo materijalna bilo nematerijalna);
• vlasnik ili držalac stvari koja mu je (protivpravno, odnosno izvršenjem prekršaja) oduzeta.

 

Prema tome, imovinskopravni zahtev oštećenog može se odnositi na naknadu štete i povraćaj stvari.

 

 

Кoja su svojstva u kojima  oštećeni učestvuje u postupku?

 

Pošto se prekršajni postupak pokreće i vodi i na osnovu zahteva oštećenog, prvo svojstvo koje oštećeni može da ima jeste kada je podneo sudu zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. Tada je stranka u postupku.

 

Drugo svojstvo jeste kada nije podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ali je podneo imovinskopravni zahtev.

 

Međutim, mogu se desiti i sledeći slučajevi.

 

1) Da je javni tužilac (ili drugi ovlašćeni državni organ) podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, a zatim odustao od njega. Tada je dužan da o tome obavesti oštećenog.

 

Ukoliko je oštećeni već (uporedo sa javnim tužiocem) podneo svoj zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, prekršajni postupak se nastavlja po njegovom zahtevu (zahtevu oštećenog). Ukoliko pak, oštećeni nije bio podneo zahtev onda može da preuzme prekršajno gonjenje tako što ostaje pri ranijem zahtevu tužioca ili taj raniji zahtev menja. Prekršajni sud nastavlja postupak po ranije podnetom zahtevu za pokretanje prekršajnog postupka, koji sada zastupa oštećeni.

 

2) Da je oštećeni podneo nadležnom organu prekršajnu prijavu, a taj organ ne podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ili ne dostavi prijavu drugom ovlašćenom organu (ukoliko organ kom je prvobitno podneta prekršajna prijava ne nađe da je nadležan). Onda je pomenuti nadležni organ dužan da pismeno obavesti oštećenog kako je postupio sa prekršajnom prijavom, te u slučaju da pokretanje prekršajnog postupka nije inicirao, prekršajna prijava oštećenog smatraće se zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka.

 

Iako je Zakon o prekršajima u ovom delu nedorečen, ravnajući se prema odgovarajućim odredbama Zakonika o krivičnom postupku, nalazimo da je oštećeni taj koji treba da prekršajnom sudu dostavi obaveštenje da je podneo prekršajnu prijavu i da ostaje kod nje.

 

Ovde ćemo malo iskoračiti u krivično procesno pravo, pošto tamo imamo drugačija svojstva oštećenog i situacije u kojima se nalazi.

 

Prvo, ono čega nema u prekršajnom postupku je da ako javni tužilac (za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti) odbaci krivičnu prijavu, obustavi istragu ili odustane od krivičnog gonjenja do potvrđivanja optužnice, dužan je da o tome obavesti oštećenog koji može da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu. Neposredno viši javni tužilac odbija ili usvaja prigovor (u kom slučaju usvajanja prigovora izdaje obavezno uputstvo nadležnom javnom tužiocu da preduzme ili nastavi krivično gonjenje).

 

Međutim, nalazimo da bi bila moguća shodna primena, da u slučaju odbačaja prekršajne prijave (ukoliko tužilac donese takvu odluku), oštećeni ima pravo da podnese prigovor neposredno višem javnom tužiocu.

 

Drugo, oštećeni se može pojaviti u dva svojstva – kao privatni tužilac i oštećeni kao tužilac.

 

1) Кao privatni tužilac podnosi i zastupa privatnu tužbu;
2) Oštećeni kao tužilac, prema definiciji iz zakonika, je lice koje je preuzelo krivično gonjenje od javnog tužioca. Do toga dolazi ukoliko javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe – u kom slučaju na njegovo mesto može stupiti oštećeni kao tužilac, tako što će preuzeti krivično gonjenje i zastupati optužbu. Ako se oštećeni u ostavljenom roku ne izjasni da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu ili izjavi da to ne želi, doneće se ili rešenje o obustavi postupka ili presuda kojom se optužba odbija.

 

Ne vidimo smetnju da se prethodno pomenute krivično procesne odredbe primene na prekršajni postupak, u meri u kojoj je to moguće. Time bi se oštećenom omogućila veće mogućnosti radi ostvarivanja svojih prava.

 

 

Šta oštećeni može, a šta mora u postupku?

 

Oštećeni koji je podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka ima pravo da zastupa zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, podnosi dokaze, stavlja predloge i ističe imovinskopravni zahtev za naknadu štete ili povraćaj stvari, izjavljuje žalbu na presudu ili rešenje doneto povodom njegovog zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, podnosi dokaze na osnovu kojih sud može odrediti okrivljenom da u toku prekršajnog postupka ne sme prilaziti oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja (a najduže do pravnosnažnog okončanja postupka).

 

Oštećeni koji je podneo imovinskopravni zahtev ima pravo da podnese predlog i dokaze za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva (taj zahtev je dužan da opredeli po osnovu i visini) i da predloži privremene mere za njegovo obezbeđenje, da izjavi žalbu na presudu ili rešenje doneto povodom njegovog (imovinskopravnog) zahteva ili oduzete stvari.

 

Privremene mere obezbeđenja imovinskopravnog zahteva se primenom člana 99. Zakona o prekršajima i člana 257. Zakonika o krivičnom postupku na predlog ovlašćenih lica, mogu odrediti i u prekršajnom postupku. I prema okrivljenom i prema trećem licu kod koga se nalaze stvari pribavljene prekršajem. Sve po odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

 

Oštećeni, dakle, može (jer mu je to u interesu) da raspolaže zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka i / ili imovinskopravnim zahtevom, a sudu mora stavljati predloge i dostavljati dokaze kojima potvrđuje / dokazuje svoje tvrdnje, na koji način olakšava sudu utvrđivanje bitnih činjenica.

 

 

Šta sud čini za oštećenog?

 

Sud je dužan sledeće.

 

1) Da ukoliko usled nepostojanja uslova za pokretanje prekršajnog postupka, odbaci zahtev za pokretanje postupka, o tome obavesti oštećenog i pouči ga da imovinskopravni zahtev može ostvariti u parnici.

 

2) Da se stara da neznanje ili neukost stranaka ne bude na štetu njihovih prava. To znači da oštećenog kao podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka (jer smo rekli da kada podnese takav zahtev oštećeni stiče svojstvo stranke) obaveštava o pravima i dužnostima koja ima u postupku, i kako ćemo dalje izložiti.

 

Da oštećenog sasluša kao svedoka, pri čemu je postupajući sudija dužan da ga pita da li želi da u prekršajnom postupku ostvaruje imovinskopravni zahtev; oštećenom, ako to zahteva, saopšti ime veštaka; od oštećenog koji je predložio određivanje veštačenja, zahteva da unapred položi novčani iznos za troškove veštačenja; odluči o zahtevu  oštećenog kao podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, za postavljanje stručnog savetnika; odluči o traženju oštećenog za povraćaj u pređašnje stanje, ako iz opravdanih razloga nije blagovremeno mogao da obavesti sud o promeni svoje adrese, ili da dođe na ročište; omogući oštećenom da sam pročita ili da mu se pročita zapisnik o preduzetim radnjama u postupku; omogući oštećenom – bilo da je podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, bilo da je podnosilac imovinskopravnog zahteva, da razmatra spise i razgleda prikupljene predmete koji služe kao dokaz; da po službenoj dužnosti (ali samo u izuzetnim prilikama - znači samo kada drugačije to ne može da se uradi) pribavi dokaze ako je to opravdano iz razloga celishodnosti i efikasnosti vođenja postupka.

 

3) Da odlučujući o imovinskopravnom zahtevu, donese neku od sledećih odluka:  

• odbije imovinskopravni zahtev oštećenog za naknadu štete ili povraćaj stvari od određenog lica, kao neosnovano;
• usvoji u celini imovinskopravni zahtev za: naknadu štete i dosudi određeni novčani iznos; povraćaj stvari oštećenom;
• usvoji delimično imovinskopravni zahtev za naknadu štete, a oštećenog uputi da višak imovinskopravnog zahteva može da ostvaruje u parnici;
• uputi oštećenog da svoj imovinskopravni zahtev za naknadu štete ili povraćaj stvari može da ostvaruje u parnici.

 

4) Da primeni Zakonik o krivičnom postupku u sledećoj situaciji.

 

Ako se stvar za koju je utvrđeno da pripada oštećenom, a čiji se povraćaj traži, nalazi kod okrivljenog ili kod nekog od učesnika u prekršaju ili kod treće osobe kojoj su je oni dali na čuvanje, sud je u svojoj odluci dužan da odluči da se ta stvar preda oštećenom.

 

Ukoliko pak, stvar (koja nesumnjivo pripada oštećenom) ne služi kao dokaz u prekršajnom postupku, odlučiće se da se preda oštećenom i pre završetka postupka.

 

Dalje se može desiti da se više oštećenih spore o svojini stvari. Tada će ih sud uputiti na parnični postupak, a u prekršajnom postupku će (kao privremenu meru obezbeđenja) odrediti čuvanje stvari.

 

5) Da oštećenog (ukoliko je podneo zahtev za pokretanje prekršajnog postupka) obavesti o prekidu i nastavljanju postupka; a da, kada je u pitanju oblast carinskog, spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, o prekidu obavesti i oštećenog (za kog nam je jasno da tada nema svojstvo podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka).

 

6) Da odluči o  troškovima prekršajnog postupka u vidu  nužnih izdataka oštećenog (ili njegovog zakonskog zastupnika) kada je oštećeni (ili pomenuti zakonski zastupnik) podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. A što između ostalog jesu i nagrada i nužni izdaci njegovog punomoćnika.

 

7) Da presudu dostavi i: oštećenom koji nije podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ako je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu; licu o čijem oduzetom predmetu je odlučeno presudom; kao i licu protiv koga je izrečena mera oduzimanja imovinske koristi.

 

 

Čemu sve to?

   
Svrha svega o čemu smo prethodno govorili je, budući da je saglasno Zakonu o obligacionim odnosima svako dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugom prouzrokovati šteta, da se uspostavi stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala.

 

„Prouzrokovanje štete je, po pravilu, protivpravni postupak jednog lica, koji ima za posledicu nastanak štete za drugo lice, te je učinilac štete dužan da tu štetu naknadi.“

 

Bilo da je to uspostavom ranijeg stanja kojim se potpuno uklanja šteta, bilo da se to čini delimično, a da se za ostatak štete daje naknada u novcu. Ili, da se u slučaju nematerijalne štete, dosudi pravična novčana naknada, a da se oduzeta stvar vrati vlasniku ili držaocu.