Da li ste spremni za novu eru ESG izveštavanja? Jer pogodite šta - ovde je.
Sigurno ste mnogo puta čuli za ESG, koji je sve više prisutan među nama, ali šta je to zapravo ESG? ESG izveštavanje, kao skraćenica za izveštavanje o životnoj sredini, (Environmental), društvenom okruženju (Social) i korporativnom upravljanju (Governance), predstavlja način izveštavanja u kome kompanija deli informacije o svom uticaju na životnu sredinu, društvene odnose i korporativnom upravljanju. U Srbiji, ovakva vrsta izveštavanja se još uvek radi na dobrovoljnoj bazi, što znači da kompanije biraju da budu otvorene i dele važne informacije sa svojim zainteresovanim stranama, najviše investitorima, ali sve je više prisutno uverenje da će ESG izveštavanje postati i obavezno, zbog čega i privlači toliku pažnju.
Skraćenica ove vrste svojevrsne dijagnostike stanja kompanije iz tri različita ugla prešla je dugačak put. ESG je kroz istoriju pratilo niz neizvesnosti i debata o tome kako nazvati sudar nematerijalnih faktora sa materijalnim u investicionim analizama. Nazivi su se kretali od rane upotrebe popularnih reči kao što su „zeleno“ i „eko“, do širokog spektra mogućih opisa poput „odgovorno ulaganje“, „društveno odgovorno ulaganje“, „etičko ulaganje“, „ekstra finansijsko ulaganje”, „investiranje na dugi horizont”, „poboljšano poslovanje”, „korporativno zdravlje”, „netradicionalno ulaganje” i sl.
Tako je termin ESG prvi put popularizovan 2004. godine, kao plod životne filozofije pod nazivom „Ko brine, taj pobeđuje“, koja nas upravo uči kako je zaštita našeg eko sistema nešto bez čega ne možemo i tiče se svih nas. Za uvođenje ESG termina pod okriljem ove krilatice, bila je zaslužna zajednička inicijativa finansijskih institucija Ujedinjenih nacija. Inicijativu za odgovorno ulaganje osnovali su 2005. godine Finansijska inicijativa Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i Globalni dogovor Ujedinjenih nacija u cilju poboljšanja analize ESG pitanja u investicionom procesu i za pomoć kompanijama u ostvarivanju odgovornog vlasništva.
Anketa sastavljena od 350 globalnih stručnjaka za investicije, 2008. godine iznedrila je podatak da je velika većina profesionalaca preferirala termin ESG za opis eko, društvenog i korporativnog izveštavanja, te je isti preovladao i postao nadaleko rasprostranjen. Od 2020. godine, došlo je do ubrzanih podsticaja Ujedinjenih nacija da se ESG preklopi sa ciljevima održivog razvoja, a zanimljiva činjenica je ta da su Ujedinjene nacije počele sa svojim radom u ovoj oblasti, još 1980-ih godina, što nam samo pokazuje koliko je u pitanju ozbiljan i složen proces, koji još uvek u praksi prati mnoštvo izazova koje nije nimalo lako savladati.
Od momenta nastanka ESG izveštavanja, ključan izazov je bio nedostatak doslednih i dogovorenih standarda. Naime, jedan od glavnih problema ESG strane je suštinski subjektivna priroda informacija na osnovu kojih se može izvršiti odabir ulaganja. Po definiciji ESG podaci su kvalitativni i ne mogu se lako prikazati u novčanom smislu. Zato ih i zovemo nefinansijskim. Investiciono tržište se dugo bavilo ovim nematerijalnim dobrima i ona u teoriji jesu doživela afirmaciju u proceni uspeha jedne kompanije i doprinosu njenoj vrednosti u tom smislu. Ali ESG nematerijalna dobra nisu samo veoma subjektivna, već ih je takođe teško kvantifikovati i što je još važnije, verifikovati. Nedostatak jasnih standarda i transparentnog praćenja doveo je do bojazni da ESG izveštaji uglavnom služe svrsi zelenog pranja (“greenwashing”) i drugih ciljeva, dok odvlače pažnju od suštinskih inicijativa za poboljšanje životne sredine i društva.
Kada je u pitanju kreiranje ESG izveštaja, prethodno postoji niz odluka koje kompanija mora doneti. Jedna od glavnih prepreka za ESG izveštavanje je obelodanjivanje. Rizici po životnu sredinu nastali poslovnim aktivnostima kompanija imaju stvarni ili potencijalni negativni uticaj na vazduh, zemljište, vodu, ekosistem i zdravlje ljudi, a obelodanjivanje posledica tih rizika je ono što ESG zahteva. Uzimajući to u obzir, dosadašnja praksa je bila besmislena, jer kompanija koja se ispituje daje sopstvene brojke, koje su retko bile eksterno verifikovane, a nedostatak univerzalnih standarda i propisa u oblastima životne sredine i društvene prakse, samo je doprinosio tome da je merenje takve statistike u najmanju ruku bilo subjektivno.
Zato je kao jedno od rešenja za inherentnu subjektivnost ESG podataka, upravo stvaranje i razvijanje univerzalno prihvaćenih načela i vredno se radi na tome da to rešenje i zaživi u svom punom sjaju. Sada se već na tom putu, otkriva i utvrđuje da više nema mesta subjektivizmu, jer se ESG podaci zapravo prilično jednostavno prikupljaju. Uz brzo napredovanje tehnologije, računi kompanije se mogu ispitati i i brojke se uglavnom mogu eksterno proveriti.
Uz postepeno prevazilaženje raznih prepreka, ESG je danas postao manje pitanje filantropije, a više pitanje praktičnosti. Danas se na globalnom nivou razvija set standarda kako bi ESG izveštavanje bilo tačno, dosledno i pouzdano. Za manje od 20 godina, ESG pokret je izrastao iz inicijative korporativne društvene odgovornosti koju su pokrenule Ujedinjene nacije u globalni fenomen koji predstavlja više od 30 biliona dolara u imovini pod upravljanjem.
Koje to kompanije treba da rade ESG izveštavanje?
Evropska Unija zahteva od svih velikih kompanija i svih kompanija na berzi (osim mikro preduzeća) u Evropskoj Uniji, da pruže informacije o tome šta vide kao rizike i mogućnosti koje proizilaze iz društvenih i ekoloških pitanja, kao i o uticaju njihovih aktivnosti na ljude i životnu sredinu. Ovo pomaže investitorima, organizacijama civilnog društva, potrošačima i drugim zainteresovanim stranama da procene performanse kompanija u pogledu održivosti investicija. Klimatske promene i degradacija životne sredine predstavljaju egzistencijalnu pretnju Evropi i svetu.
Da bi se prevazišle ove poteškoće, Evropska komisija usvojila je sijaset predloga kako bi se klimatske, energetske, transportne i poreske politike Evropske unije prilagodile smanjenju neto emisija gasova staklene bašte za najmanje 55% do 2030. godine, u poređenju sa nivoima iz 1990. godine. Najvažniji predlozi pretočeni su u strateški dokument pod nazivom “Evropski zeleni dogovor” (“The European Green Deal”). Strategija Evropske komisije o klimatskim promenama, pokrenuta 2020. godine, fokusirana je na obećanje da će Evropa do 2050. godine postati nulti emiter gasova sa efektom staklene bašte i demonstraciju da će se njena ekonomija razvijati bez povećanja upotrebe resursa. Zelena tranzicija je glavni prioritet Evrope, zbog čega su i zemlje Evropske unije donele odluku da u svoje pravne sisteme inkorporiraju zakonodavne mere koje regulišu ESG izveštavanje. “Evropski zeleni dogovor” sada utiče samo na kompanije u Evropskoj uniji, ali će vrlo uskoro uticati i na mnoge izvoznike u Evropsku uniju, kao i na zemlje van Evropske unije.
To je posebno važno za mala i srednja preduzeća iz Srbije koja žele da imaju pristup evropskom tržištu i postanu deo lanaca snabdevanja velikih evropskih kompanija. Kod odabira srpskih dobavljača koji su već deo lanca evropskog tržišta, evropske kompanije sprovode tzv. Due Dilligence ili dubinsku analizu primene ESG kriterijuma na srpskom tržištu. To je jedan proces identifikovanja ESG rizika, potencijalnog nepoštovanja regulative, kršenja ljudskih prava, ugrožavanja životne sredine i drugih loših ekoloških, društvenih i upravljačkih praksi u poslovanju izabrane kompanije. Takva jedna analiza ima ulogu da zaštiti investitora od rizičnih poslovnih investicija. Početkom 2024. na snagu stupa Direktiva Evropske Unije o dubinskoj analizi korporativne održivosti gde je definisan niz zahteva koji se odnose na zabranu kršenja ljudskih prava u vezi sa uticajem na životnu sredinu. U tom smislu, izvesno je da će i inostrane banke raditi takve analize u procesu odlučivanja dodele kredita srpskim malim i srednjim kompanijama, kada ESG u Srbiji postane obavezan.
U ovom momentu, ne postoji motiv za punu implementaciju ESG principa u naš privredni eko sistem, ali prema stručnim prognozama, od 2026. godine očekivano je da će to biti zakonska obaveza za sve kompanije u Srbiji koje broje više od 250 zaposlenih. Da bi se kompanije pripremile za nastupajuće promene, potrebno je da revidiraju postojeće strategije, politike i ciljeve i usklade ih sa ESG standardizacijom. Izgradnja sposobnosti za usaglašenost sa ESG standardima je ogroman poduhvat za Srbiju koji zahteva značajno prikupljanje i verifikaciju podataka, međufunkcionalnu saradnju i potencijalno, novu infrastrukturu za izveštavanje.
Kako bismo približili šta to zapravo znači za kompanije, izdvojićemo najvažnije segmente ESG nefinansijskog izveštavanja.
ESG izveštaj svake kompanije ima tri stuba. Prvi je stub životne sredine. Kompanija podnosi izveštaj o tome kakav je njen uticaj u odnosu na klimatske promene, emisije gasova staklene baste, gubitke biodiverziteta, krčenje šuma, zagađenje, energetiku ili upravljanje vodama. Svaka kompanija je dužna da učini sve što je do nje da njene poslovne aktivnosti ne utiču negativno na ekološke faktore. Naprotiv, potrebno je ublažiti zagađenja vazduha, povećati energetsku efikasnost, sačuvati prirodne resurse kao što je voda, podsticati ponovno pošumljavanje, sprečiti globalno izumiranje različitih vrsta, bar u određenom lokalnom staništu i ne doprinositi porastu globalne prosečne temperature.
Iako možda na prvi pogled tako ne izgleda, zapravo su svi ovi ekološki faktori intenzivno povezani i dovode do lančanih reakcija koje mogu da izazovu enormnu štetu po zemlju i društvo u globalu.
Trenutni porast globalne prosečne temperature je brži od prethodnih godina, a prvenstveno je uzrokovan time što ljudi sagorevaju fosilna goriva. Upotreba fosilnih goriva, krčenje šuma i neke poljoprivredne i industrijske ljudske radnje doprinose povećanju gasova staklene bašte, posebno ugljen-dioksida i metana. Gasovi staklene bašte apsorbuju deo toplote koju zemlja zrači nakon što se zagreje od sunčeve svetlosti. Veće količine ovih gasova zadržavaju više toplote u donjoj atmosferi zemlje, izazivajući globalno zagrevanje, a sve to zajedno rezultira gubitkom biološke raznovrsnosti. Zato je ekološki stub ESG-a krucijalan.
Što se tiče društvenog stuba ESG-a, kompanije imaju zadatak da izveštavaju o bezbednosti i zdravlju na radu, uslovima rada, poštovanju raznolikosti, odnosno zaštiti jednakosti, uvođenju inkluzije, kao i o sukobima među zaposlenima i humanitarnim krizama. Odnosi zaposlenih odnose se i na njihovu zastupljenost u donošenju odluka u kompanijama, kao i na mogućnost sindikalnog učešća.
Društveni stub je veoma važan, budući da se ova oblast zabrinutosti tiče i potrošača i zaposlenih. Društveni odnosi imaju uticaj i na zdravlje i dobrobit zaposlenih i detaljnije ispitivanje lanca snabdevanja kompanije, pa je tako oblast društvenih odgovornosti kompanije u neposrednoj vezi i sa njenom profitabilnošću. Sve do nedavno, izreka caveat emptor („kupac se čuva“) bila je vladajući princip trgovine. U novije vreme, međutim, povećana je pretpostavka da potrošač ima pravo samo na određeni stepen zaštite, a ogroman porast sudskih sporova za naknadu štete potrošača, doveo je do toga da je zaštita potrošača postala centralno pitanje u oblasti društvenih odnosa jedne kompanije.
Društveni aspekt ESG-a se proteže i na brigu o dobrobiti životinja, što danas uključuje minimalno testiranje proizvoda ili sastojaka na životinjama, uzgoj za testiranje, izlaganje životinja ili fabričke farme.
Na kraju, stub upravljanja. Naime, korporativno upravljanje predstavlja procese koji usmeravaju i kontrolišu poslovanje kompanije. Podaci o tome čine kompanije odgovornijim i transparentnijim za zabrinute investitore. Izveštavaju se podaci o korporativnom upravljanju kao što su radnje usmerene na sprečavanje mita, korupcije, sajber bezbednost, sprečavanje nelojalne konkurencije, negovanje različitosti i u okviru vlasničke strukture, nadgledanje korporativnog ponašanja generalnog direktora, plate izvršnih direktora, kontrola računovodstva, nadzor odbora, podela između generalnog direktora i predsedavajućeg odbora, odnos snaga između generalnog direktora i upravnog odbora, zaštita prava akcionara da nominuju kandidate za odbore, otkup akcija, a posebno se vodi računa o suspektnom novcu koji se daje da se utiče na izbore. Od kompanija se sada traži i da navedu procentualne nivoe isplata bonusa, a nivoi nagrađivanja najplaćenijih rukovodilaca su pod budnom pažnjom, kako akcionara, tako i investitora. Pored bonusa rukovodiocima, pravična plata ostalih zaposlenih je važan deo razmatranja u upravljanju kompanijom. Ovo uključuje jednakost u platama za zaposlene svih polova. Revizije platnog kapitala i rezultati tih revizija mogu biti zahtevani različitim propisima i u nekim slučajevima, dostupni javnosti za pregled. Sistem internih procedura i kontrola koji čini upravljačku strukturu jedne kompanije ima značajnu ulogu i tiče se poslovne etike u celini.
Tri domena društvenog, ekološkog i korporativnog upravljanja usko su povezana sa konceptom odgovornog ulaganja. Odgovorno ulaganje je počelo kao niža investiciona oblast, po dobrovoljnom principu onih koji su želeli da investiraju u okviru etički definisanih parametara, međutim, poslednjih godina odgovorno ulaganje je dostiglo mnogo veći udeo na investicionom tržištu. Stvorio se vid nekakvog pritiska na kompanije tako što se koristi moć investitora, a posebno kolektivnih, da podstaknu kompanije da inkorporiraju ekološka i društvena načela u svoje svakodnevno donošenje odluka. Investitori se trude, u saradnji sa ekološkim grupama, da dokažu kompanijama da je u investicionoj industriji upravo razvoj ESG faktora u analizi investicija neizbežan. Dokazi o odnosu između ESG faktora i profita postaju sve veći, a neophodnost održivosti investicija na dugi rok je nemoguća bez zabrinutosti za životnu sredinu i bezbedno društveno i korporativno upravljanje.
Imajući to u vidu, evidentno je da ESG postaje naša nova realnost. Analitičari tvrde da važnost ESG principa uopšte nije mala i da će u bliskoj budućnosti imati ogroman uticaj na povećanje cene kapitala za kompanije koje zagađuju okolinu.
Sa globalnim temperaturama u 2022. godini, koje dostižu rekordne nivoe, a postojeće nejednakosti među ljudima se značajno produbljuju, pre svega usled ekonomske krize, potreba za preduzimanjem koraka u cilju zaštite životne sredine, društva i upravljanja postaje sve hitnija. Zato kompanije u Srbiji koje su započele ili uveliko primenjuju ESG principe, već jesu, a i u velikoj meri će biti u prednosti u odnosu na druge kompanije koje nisu na tom putu, a kada to postane i zakonska obaveza za Srbiju.
Moralna i etička svest o ESG-u pretenduje da postane sve veća i neophodno je da svi zajedničkim snagama utičemo na to da naša planeta postane bolje mesto. Tako ćemo jedino pobediti!