Pravosuđe u srednjovekovnoj Srbiji - krivično delo uvrede sudije iz Dušanovog zakonika

Izvor fotografije: Tingey Injury Law Firm / Pixabay
 

U Srbiji Dušanovog doba na snazi je bilo složeno sudsko ustrojstvo. Pripadnici klira nalazili su se pod jurisdikcijom crkvenih sudova, koji su bili nadležni i za postupanje u porodičnim, bračnim i naslednim parnicama svetovnih lica. Patrimonijalni sudovi vlastele vršili su sudsku vlast nad potčinjenim stanovništvom na feudalnim posedima. Strancima – Dubrovčanima i Sasima, sudili su sudovi sastavljeni od njihovih sugrađana, dok su u sporovima između stranaca i podanika srpske krune odlučivali mešoviti sudovi. Postojao je i sud na vladaočevom dvoru, koji je uglavnom postupao u sporovima oko manastirske zemlje. Za protivpravna dela učinjena u vezi sa vršenjem vojničke službe bio je nadležan vojni sud, koji je predstavljao vojvoda.

Sa jačanjem centralne vlasti veći značaj dobijaju državni sudovi. Ustanovljenjem oblasnog državnog sudstva, car Dušan je u velikoj meri odvojio sudsku od izvršno-upravne vlasti. Nadležnost državnih sudova bila je određena ratione materiae – oni su postupali u prvom stepenu kod težih krivičnih dela – nevere (izdaje), provoda ili prejema ljudskog (pomaganja zavisnom seljaku da pobegne od svog gospodara), vražde (ubistva), krvi (teškog ranjavanja), svoda konjskog (krađe konja), guse i tatbe (razbojništva i krađe), razboja vladičanskog (otmice vlastelinke). U građanskoj materiji, između ostalog, bili su nadležni za rešavanje sporova o vlasništvu nad zemljom, izuzev parnica oko crkvenih poseda, koje su predstavljale rezervat vladaočevog suda.

Autoritet državnih sudija ("sudije Carstva mi") bio je postavljen iznad svih posredujućih vlasti, u rangu sa autoritetom samog vladara. O tome rečito svedoči odredba čl. 148. Zakonika: "Sudije, koje carstvo mi položi po zemlji suditi, ako pišu za što ljubo za gusara i tata, ili za koje ljubo opravdanije sudabno, tere presluša knjigu sudije carstva mi ili crkov, ili vlastelin ili kto ljubo človek u zemlji carstva mi, to-zi vsi da se osude jako i preslušnici carstva mi". Odlukama državnog suda morali su se pokoravati svi, pa i moćna vlastela i izuzetno uticajna Crkva. Za odricanje poslušnosti državnom sudiji, sledila je ista kazna kao za oglušenje o carsku naredbu. U odnosu prema državnim sudijama upravni organi, čak i oni najvišeg ranga – kefalije (gradski i oblasni upravitelji), nalazili su se u podređenom položaju, i bili su dužni da im na njihov zahtev pruže pomoć u izvršavanju presuda. Ukoliko bi to odbili, pretila im je kazna kao za neposlušnost prema vladaru – smrt i konfiskacija imovine. 

Ugled i zaštitu koje je državni sudija uživao u Srpskom carstvu verovatno najbolje odslikava čl. 111. Zakonika, koji predviđa kaznu konfiskacije imovine za vlastelina koji uvredi ("osramoti") sudiju, dok se selo koje to učini ima raseliti. Ovde je krivično delo uvrede kvalifikovano zaštitnim objektom, a to je državni sudija, tj. predstavnik pravosudnog aparata centralne vlasti. Ovo delo ne treba mešati sa delom iz čl. 148. Zakonika, koje spada u grupu krivičnih dela protiv pravosuđa, a čije se biće sastoji u nepoštovanju odluke suda. Кao i osnovni oblik ovog dela, uvreda sudije moguća je kako rečju, tako i delom, tj. i verbalnom i telesnom radnjom. Za razliku od savremenog krivičnog prava, gde uvreda na prvom mestu podrazumeva verbalni delikt (tako čl. 170. КZ), u srpskom srednjovekovnom pravu realna uvreda ima primat u odnosu na verbalnu. Tako se npr. za mehoskubinu (čupanje kose ili brade), što bi se danas tretiralo kao zlostavljanje ili laka telesna povreda, kažnjavalo isto kao za otboj (uvredu rečju) – novčanom kaznom od 18 dinara, pri čemu u odredbama mehoskubina dolazi na prvo mesto ("Mehoskubina jako i otboj, a okrvaviše crkvi 3 platna, a navodčiji 3 platna"). Uvreda sudije, budući da se može učiniti i delom i rečju, ima šire postavljenu radnju izvršenja od otboja, gde se biće krivičnog dela nije sastojalo u fizičkom nasilju, već u nepokornosti, nepoštovanju, jednom rečju u verbalnoj uvredi. Međutim, kod dela otboja šire je postavljen zaštitni objekt, pa isti podrazumeva nepoštovanje svakog predstavnika vlasti, a ne samo državnog sudije. Šta je sve u srednjovekovnom pravu moglo biti uvreda delom, slikoviti primer pruža "Ruska Pravda" iz 12. veka, koja propisuje da, "ako ko koga istuče, plaća globu 3 grivne, a ako li udari batinom, ili motkom ili pesnicom, ili čašom, ili rogom ili tupom stranom mača, ili mačem u koricama, ili drškom mača onda plaća 13 grivni; ako kome otseče prst, plaća globe 3 grivne, a ako iščupa brkove i bradu, onda 12 grivni". Iz navednog upoređenja jasno je, da se kazna za neke udarce i za čupanje brkova i brade pooštravala zbog toga, što se njima priznavao drugi značaj – nisu se smatrali kao povreda tela, nego kao uvreda časti. Sa druge strane, kao verbalna uvreda se u Dušanovom zakonodavstvu najčešće pominje psovanje.

Učinilac krivičnog dela uvrede sudije može biti svako lice, ali zakonodavac posebno izdvaja vlastelina, kao pojedinačnog pripadnika plemstva, i selo, kao kolektivni subjekt. Dok današnje pravo počiva na načelu individualne odgovornosti i krivice, srednjovekovno krivično pravo, a naročito staro slovensko običajno pravo, obiluju primerima kolektivne odgovornosti. Pored toga, diferencijacija subjekata i objekata krivičnih dela po njihovoj staleškoj pripadnosti nije ništa neobično u starim pravima. Razlika se činila iz razumljivih razloga – odnosa nejednakosti i subordinacije koji su bili jedna od glavnih karakteristika društvenih odnosa onoga vremena. Tako, krivično delo koje bi zavisni seljak učinio prema feudalcu izazivalo je veću društvenu opasnost i kažnjavalo se strože nego isto krivično delo koje bi feudalac, kao pripadnik povlašćenog staleža, preduzeo prema zavisnom seljaku, robu ili kom drugom potčinjenom licu. Upravo na polju verbalnih delikata vredan je primer odredba Zakonika koja predviđa da je vlastelin koji opsuje sebra dužan da plati 100 perpera, dok je za istu uvredu vlastelina sebru pretila ista novčana kazna, ali i telesna kazna smuđenjem. Takođe, u pogledu uvrede časti rečju pravi se razlika i između dva reda u vlasteoskom staležu, pa je za psovanje vlasteličića vlastelin kažnjavan globom od 100 perpera, a vlasteličić za psovanje vlastelina sa 100 perpera novčane kazne i batinanjem ("da se bije stapi").

Međutim, u slučaju uvrede sudije ova razlika je u potpunosti izostala. Učinilac ovog dela, nezavisno od toga da li pripada povlašćenom ili sebarskom staležu, ima se suočiti sa drakonskom kaznom. Vlastelinu je, naime, za uvredu sudije pretila najteža imovinska, a posle smrtne kazne i najteža kazna predviđena Zakonikom – konfiskacija celokupne imovine. Кonfiskacija je značila mnogo više od oduzimanja imovine, povlačila je za sobom gubitak svih staleških privilegija, progonstvo i predstavljala je "građansku smrt" u pravom smislu te reči. Sa druge strane, selu je za ovo delo pretila jednako teška kazna; zbog uvrede sudije selo se imalo raseliti (što je po posledicama jednako progonstvu), a seoska imovina (što svakako obuhvata i ličnu imovinu seljaka) plenila se.

Razlog zašto zakonodavac kao učinioca izdvaja vlastelina – pojedinca i selo – kolektivitet posve je praktične prirode. Vlastelin sam, kao nosilac izvršne i dela sudske vlasti na svom posedu, pa još ako se radi o velmoži, mogao bi da se iz oholosti ili nepokornosti drzne da uvredi državnog sudiju, i time dovede u pitanje autoritet centralne vlasti, ali da se na tako nešto odvaži jedan seljak, to je teško zamisliti. Međutim, celo selo, gomila seljaka vođena specifičnim mentalitetom rulje koja odvažnost i snagu crpi iz predstave o svojoj brojnosti, može u izvesnim prilikama da pokaže nepokornost prema vlasti, o čemu je socijalna stvarnost Dušanovog doba sigurno pružala dovoljno empiričkog materijala. Teške kazne propisane za ovo delo imaju na prvom mestu da deluju generalno preventivno, da i kod plemstva i seljaka odagnaju svaku pomisao na prkos centralnoj vlasti. Pored toga, intencija je zakonodavca da dodatno učvrsti položaj državnih sudija i da njihov autoritet, kojem se potčinio i sam vladar, učini neprikosnovenim. Visina na koju je uzdignuto dostojanstvo državnog sudije dobro se zapaža i ako se uporede kazne za uvredu sudije i uvredu pripadnika klira, koje Zakonik u drugim slučajevima, kao uostalom i samu pravoslavnu veru, izuzetno štiti i privileguje. U čl. 59. Zakonik predviđa: "Кto opsuje svetitelja ili kaluđera ili popa da plati 100 perper". Uvreda časti sveštenog lica se kažnjava globom od 100 perpera, dakle redovnom kaznom za ovo krivično delo.

Pogrešno bi, međutim, bilo pretpostaviti da su državne sudije u Dušanovom zakonodavstvu isključivo uživale privilegije. Zaštićen položaj i izuzetno velika ovlašćenja bili su im obezbeđeni zbog složene i odgovorne funkcije koju su obavljali, i brojnih zadataka kojima su imali odgovoriti. Prema odredbi čl. 179. Zakonika, sudije nisu sudile isključivo u sedištu suda ("dvor sudijin"), već su morale da dele pravdu obilazeći celo područje svoje nadležnosti ("oblast"). S obzirom da su u njihovu nadležnost spadale parnice zavisnih seljaka protiv senjera koji bi od njih tražili davanja i rabote mimo zakona, državne sudije su trebale biti brana samovolji i opresiji. Zakonik im u tom pogledu izričito nalaže da se staraju o zaštiti prava "ubogih i ništih". Shodno odredbi čl. 110. Zakonika, državnom sudiji bilo je zabranjeno da od bilo koga silom uzme ili zahteva bilo kakvu imovinsku korist u vezi sa vršenjem sudijske funkcije. Čuvena je odredba Zakonika koja naglašava da su u postupanju i odlučivanju sudije dužne da se strogo drže zakona.

Iako najmoćniji srpski vladar, car Dušan je, kao mudar i obrazovan čovek, dobro razumeo značaj nezavisnog pravosuđa, i namenio mu je ulogu jednog od stubova svoje imperije. Besprekorno organizovano i visoko profesionalno sudstvo trebalo je da odigra ključnu ulogu u uspostavljanju reda u novoosvojenim južnim krajevima, u kojima je, usled višedecenijskih ratova, zavladalo haotično stanje. Takođe, ono je imalo da doprinese jačanju poverenja novih podanika, naviklih na vizantijske ustanove i pravo, u srpsku vlast. Na kraju, ne bi bilo preterano reći da je Dušanova želja bila da sudije njegove države u budućnosti dostignu visoke standarde i domete najcenjenijih pravnika-praktičara u vizantijskom komonveltu – vaseljenskih sudija u Кonstantinopolju.