Da li su za najčešće povrede prava u sudskim postupcima isključivo odgovorni sudovi?

Dugo trajanje postupaka najčešća je zamerka koju građani Srbije upućuju pravosuđu[1]. Svake godine Vrhovni kasacioni sud objavljuje pregled rada sudova u Republici Srbiji. Ovaj izveštaj sadrži podatke o broju sudija u svakom sudu i prosečnom broju predmeta po sudiji u zavisnosti od postupka koji se vodi. Samo letimičnim pregledom statistike koju vode sudovi može se zaključiti da u Republici Srbiji nerešiv problem predstavlja – izvršni postupak. Od ukupno 676.737 nerešenih starih predmeta (a to su oni koji traju više od dve godine) koji su krajem 2018. godine registrovani pred svih 66 osnovnih sudova u Srbiji, čak 625.924 su iz izvršne materije. Od toga, čak 190.881 predmeta izvršenja vodi se duže od 10 godina.

Osvrta radi, izvršni postupak je onaj u kojem konačno dolazi do ostvarivanja prava koje je nesumnjivo utvrđeno. Suština izvršnog postupka jeste da se preduzmu sve mere koje su neophodne da dužnik konačno izvrši svoju obavezu: prenos sredstava sa računa dužnika na vaš kojima se konačno naplaćujete, prodaja pokretnih stvari ili nepokretnosti dužnika ako nema sredstava na računu i dr. Ipak, u najvećem broju slučajeva, dužnik preduzima brojne radnje kako bi osujetio naplatu potraživanja. O tome svedoči i to što vrlo često, uprkos blokiranim računima, dužnici nesmetano obavljaju svoje aktivnosti (proizvode, grade itd.). Konačno, jedan od ozbiljnih problema s kojima se susreću poverioci je to što dužnik često više i ne postoji ili nema imovine. U ovim situacijama, građani Srbije smatraju da su im povređena osnovna prava – pre svega pravo na imovinu i pravo na suđenje u razumnom roku. Suština te povrede je da pravosudni sistem Srbije nije omogućio da se u razumnom roku naplate određena potraživanja, najčešće potraživanja iz radnog odnosa (zaostale zarade, otpremnine i sl.).

ALARMANTNO STANJE

Da je stanje u ovoj oblasti alarmantno pokazuje i statistika Ustavnog suda Srbije. Prvo, Ustavni sud u svojim izveštajima upozorava da broj ustavnih žalbi rapidno raste, što znači da sve veći broj građana smatra da im je povređeno neko osnovno pravo. Prema podacima Ustavnog suda, samo u 2018. godini, više od 25.000 građana je podnelo ustavne žalbe tvrdeći da su im upravo one institucije koje treba da pruže zaštitu i priznaju određena prava (pravosuđe ili organi uprave), zapravo povredili neko ustavno pravo.

Drugo, Ustavni sud u svojim izveštajima konstatuje da je povreda prava na imovinu jedno od najčešćih utvrđenih povreda pred ovim sudom. U brojkama, u 2018. godini, od 636 predmeta u kojima su konstatovane povrede prava, najčešće se utvrđuje povreda prava na pravično suđenje (135 odluka), pravo na suđenje u razumnom roku (225 odluka) i povreda prava na imovinu (197 odluka[2]. Broj od 197 odluka ne odgovara broju ljudi koji su dobili zaštitu. Ustavni sud konstatuje da se radi o većem broju ljudi, jer se u velikom broju slučajeva jednom odlukom utvrđuje povreda za više lica. Jedan tipičan slučaj povrede prava na imovinu utvrđuju se u slučaju nerazumno dugog trajanja izvršnih i stečajnih postupaka u kojima zaposleni ili bivši zaposleni u društvenim preduzećima uzaludno pokušavaju da naplate zaostala primanja[3]. U poslednjih nekoliko godina, broj utvrđenih povreda prava na imovinu je rastao: 2015. godine povreda ovog prava utvrđena je u samo 32 predmeta, 2016. godine u 332 slučaja, a 2017.godine u 352 slučaja.

Treće, u svojim izveštajima Ustavni sud konstatuje da su ove povrede nesporne. Šta to znači? To znači da svaki radnik koji ima sudsku odluku da je društveno ili državno preduzeće dužno da mu isplati određeni iznos, a koji se nije naplatio u izvršnom ili stečajnom postupku, može da očekuje da će Ustavni sud njegovu ustavnu žalbu usvojiti[4]. Šta to dalje znači? To znači da je svaki radnik koji je zahtevao da mu se nadoknadi šteta zbog ove povrede, dobio odluku po kojoj je država, umesto bivšeg poslodavca – dužna da mu isplati iznos iz budžeta.

KADA SU PROBLEM I ODGOVORNOST DRŽAVE IDENTIFIKOVANI?

Republika Srbija dobila je jasan signal iz mehanizma Saveta Evrope da su brojni građani pretrpeli štetu i da država mora da je nadoknadi kao i da su sudovi u nemogućnosti da predmete reše. Evropski sud za ljudska prava je prvi put, u presudi Kačapor i drugi protiv Srbije iz 2008. godine, naložio Srbiji da iz budžeta isplati dugovani iznos radnicima umesto jednog društvenog preduzeća iz Novog Pazara, jer radnici nisu uspeli da se naplate u izvršnom postupku. Ovaj nalog Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu više puta je ponavljan. Tako su svoja dugovanja napokon naplatili iz budžeta Republike Srbije i radnici Trikotaže iz Raške koja je prestala da postoji, kao i radnici Rakete iz Užica, koja je i danas u stečaju[5].

Statistika Evropskog suda za ljudska prava pokazuje da je od prve presude protiv Srbije, koja je doneta septembra 2006. godine, do kraja 2018. godine, ovaj sud u najvećem broju slučajeva utvrdio povredu prava na imovinu. Za 12 godina suđenja, utvrđeno je ukupno 173 povrede prava od strane Republike Srbije, od toga u najvećem broju slučajevaa je utvrđena povreda prava na imovinu (72), u 64 slučaja problem je klasifikovan kao „nesprovođenje izvršenja“, dok je povreda prava na suđenje u razumnom roku sada na trećem mestu, sa konstatovane 42 povrede.

Ovo je dovoljno da se zaključi da već dugo nema spora ko je u obavezi da plaća zaostale zarade kod stečajnog i izvršnog postupka protiv društvenih i državnih preduzeća. Takođe, jasno je da bi trebalo preispitati više od 192.000 izvršnih postupaka koji traju duže od 10 godina, i odgovoriti na dva pitanja: da li je dužnik neko od društvenih preduzeća i kakvog je karaktera dug. Takvom aktivnom politikom ovi predmeti bi se skinuli sa „sudske liste“, te smanjila prosečna dužina trajanja spora, kao i dominantna percepcija o sporom i neefikasnom pravosuđu.

PROBLEM U BROJKAMA

Na osnovu presuda Evropskog suda za ljudska prava, Vlada Republike Srbije je 2012. godine donela uredbu kojom se radnici i bivši radnici pozivaju da evidentiraju svoja potraživanja iz pravosnažnih presuda. Ovo je izgledalo kao prvi korak koji je izvršna vlast preduzela kako bi se smanjio pritisak na pravosuđe. Ipak, Vlada nije izašla sa podacima o broju neizvršenih presuda i dugovanim iznosima. Umesto nje, to je krajem 2017. godine učinio Savez samostalnih sindikata Srbije. Prema njihovim podacima, u Srbiji je prijavljeno 82.486 radnika kojima su preduzeća ostala dužna milionske iznose. Ukupno dugovanje Republike Srbije je oko 350 miliona evra.

UMESTO ZAKLJUČKA

Punih jedanaest godina država – a zapravo, izvršna i zakonodavna vlast – nije uradila dovoljno da sistemski i efektivno reši istovremeno više identifikovanih problema. Prvi je rešavanje osnovanih zahteva brojnih građana. Drugi je konstantno prevaljivanje tereta na sudsku vlast, za koju je već utvrđeno da ove situacije objektivno ne može da reši. Rešavanje ovog pitanja mora uključiti sve grane vlasti i građane. Bez otvorenog dijaloga na gubitku su i sudska vlast i građani. Sudska vlast – jer gubi poverenje građana upravo na slučajevima koje objektivno ne može da reši, a građani – jer nisu ranije isplaćeni, a kasnija isplata podrazumeva i veće troškove angažovanog pravosudnog sistema, koji na kraju opet plaćaju svi građani. Zato bi bilo dobro da na kraju ponovo pogledamo statistiku rada osnovnih sudova u Srbiji i postavimo pitanje: da li je za više od 190.000 predmeta koji se vode duže od 10 godina isključivo odgovorna sudska vlast?

Izvor:  Tekst preuzet sa sajta  Mons, Katarina Golubović 11.10. 2019