Nezavisnost sudske vlasti se obezbeđuje tako što država ustavom i zakonima uređuje svoj pravosudni sistem tako da spreči svaki – direktni i indirektni – uticaj izvršne i zakonodavne vlasti na vršenje sudske vlasti (tzv. pravne garancije nezavisnosti).
Direktni uticaj postoji kada izvršna i zakonodavna vlast „učestvuju“ u vršenju poslova koji pripadaju sudskoj vlasti. Tako je, na primer, kao garancija da do toga neće doći, ustavom propisano da sudske odluke ne mogu biti predmet vansudske kontrole, da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo ustavu i zakonu. Indirektni uticaj postoji kada zakonodavna i izvršna vlast utiču na vršenje sudske vlasti preko uticaja na sudiju, kao nosioca sudske vlasti.
Da do toga ne bi došlo, ustavom je propisano da je zabranjen svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije. Kako bi se takav uticaj onemogućio, sudijama se ustavom i zakonima garantuje stalnost funkcije, zabrana premeštaja iz jednog u drugi sud bez njihove saglasnosti, posebna pravila odgovornosti u vršenju sudijske funkcije, kao i druge tzv. personalne garancije nezavisnosti sudske vlasti.