Ustav je najviši pravni akt jedne države koji propisuje osnovne principe koje svako u državi treba da poštuje – poslanici, vlada, predsednik i sudstvo, ali i svaki građanin i pravno lice.
Kod nas se uobičajilo shvatanje da onaj ko pobedi na političkim izborima „nosi sve“, svu vlast. Takvo shvatanje je pogrešno. Uređenje državne vlasti koje bi bilo zasnovano isključivo na legitimitetu koji proizlazi iz izborne volje građana vodi ka jedinstvu vlasti, onemogućava nezavisnost sudske vlasti i ustanovljava političku odgovornost pravosuđa pred izvršnom vlašću i zakonodavcem.
Zakonodavna i izvršna vlast počivaju na političkom legitimitetu zasnovanom na izbornoj volji građana, dok sudska vlast svoj legitimitet crpi iz struke, profesionalne spreme i vrste posla, čija je priroda takva da ga ne može obavljati narod, pa time ni njegovi predstavnici (skupština, poslanici, predsednik).
Pravilo o „ravnoteži i kontroli“ važi između zakonodavne i izvršne vlasti. To pravilo se ne odnosi na sudsku vlast, jer bi time bila povređena nezavisnost sudstva, čime bi, posledično, ljudska prava građana bila ostavljena bez suštinske zaštite. Zakonodavna i izvršna vlast ne kontrolišu sudsku, ali je ograničavaju tako što zakonodavna vlast donosi, a izvršna vlast predlaže zakone po kojima sudovi sude.