U sistemu podele vlasti, zakonodavna i izvršna vlast ograničavaju sudsku tako što predlažu i donose ustav i zakone kojima uređuju položaj sudija i sudova, pravila postupka po kojima se sudi i pravo koje se primenjuje, i tako što obezbeđuju uslove za rad sudija i sudova.
Kao što vidimo, ne predstavlja svaki uticaj zakonodavne i izvršne vlasti na sudsku povredu „načela nezavisnosti sudske vlasti“. Najkraće rečeno, zakonodavna i izvršna vlast „moraju“ i treba da se „mešaju“ u organizaciju sudske vlasti, ali ne smeju da se „mešaju“ u njeno funkcionisanje (tok sudskog postupka i donošenje odluka).
Povreda načela sudske nezavisnosti postoji kada se zakonodavna i izvršna vlast direktno mešaju u tok i ishod sudskog postupka, ali i onda kada svoj dozvoljeni uticaj (uređenje sudskog sistema i obezbeđenje uslova za rad) vrše na takav način da posredno utiču na nezavisnost sudske vlasti (sudija) – na primer, kad ne omoguće dovoljno sredstava za dovoljan broj ljudi u sudstvu ili za odgovarajuće uslove rada, ili kada donose loše i neusklađene zakone koje je teško primeniti.
Direktni uticaj na sudije u vršenju njihove funkcije („naručivanje“ presuda, pretnje ili obećavanje određenih pogodnosti sudijama i sl.) nije samo nedozvoljeno, već je i nezakonito, pa su ovakvi slučajevi retki i lako ih je uočiti. U sistemima u kojima su takvi uticaji učestali nije teško dati odgovor na pitanje da sudstvo nije nezavisno.
Međutim, činjenica da nema ovakvog direktnog uticaja na sudstvo ili da je on redak, sama po sebi ne znači da je sudstvo nezavisno. Posredan uticaj („zloupotreba“ dozvoljenog uticaja), samim tim što je posredan i po pravilu nije nezakonit, mnogo je teže uočiti. Upravo je zbog toga pitanje nezavisnosti sudstva bilo i još uvek jeste tema mnogih međunarodnih rezolucija i preporuka (naročito u Savetu Evrope).