Ustav Srbije dozvoljava zadiranje u privatnost samo u dve svrhe – za potrebe krivičnog postupka (otkrivanje, sprečavanje, istraga teških krivičnih dela i procesuiranje učinioca) i radi zaštite nacionalne bezbednosti. Zavisno od svrhe, razlikuju se akteri i procedura za primenu mere.
Kada je reč o potrebama krivičnog postupka, prisluškivanje radi prikupljanja dokaza mogu da vrše policija, BIA i VBA. Prilikom raspodele zadataka vodi se računa o njihovim nadležnostima i kapacitetima. Bezbednosno-informativna agencija ima najviše resursa za primenu ove mere i u njenim prostorijama se nalazi sva tehnička oprema putem koje se obavlja prisluškivanje. U ovom slučaju, prisluškivanje predstavlja posebnu dokaznu radnju.
Policija i vojna policija mogu da prisluškuju osumnjičeno lice, kao i druga lica koja mu pomažu u bekstvu i prikrivanju, kako bi se osumnjičeni uhapsio i sproveo nadležnim organima. U ovom slučaju, prisluškivanje predstavlja meru ciljane potrage, a ne posebnu dokaznu radnju (vidi ispod zašto je ova razlika važna).
Službe bezbednosti BIA i VBA mogu da prisluškuju i u drugu svrhu predviđenu Ustavom i zakonom – predupređivanje pretnji po nacionalnu bezbednost.