Ne više ni ljuta, samo zgranuta, koleginica advokat požalila mi se da joj je suđenje ove nedelje odloženo za april, ali sledeće godine. Da li je je to moguće objasniti stranci koja u tom roku očekuje pravnosnažnu presudu?
Kako je sveopšti zastoj u parničnom saobraćaju započeo? U vreme sankcija, narod je uložio novac u banke koje daju nerealne kamate. Jezda, Dafina i mnogi slični „nacionalni heroji“ su uz pomoć države tako izvlačili novac. I onda bomba, banke se zatvaraju, novac ostaje zarobljen. Ko će rešiti problem? Naravno, sud. Hiljade i hiljade predmeta ulaze u parnični voz koji ne može da okonča agoniju.
Više od hiljadu sudija sa platom od 6 maraka napušta vozove koji im ne mogu obezbediti egzistenciju. Vozovi ostaju bez vozača, zarobljeni sa zatečenim starim i stampedom novih predmeta. Prošlo je oko 25 godina, bez stvarnog otklanjanja uzroka zastoja. Manjak broja potrebnih sudija u odnosu na broj predmeta postali su normalna pojava. Ne planira se koliko će novih predmeta doći u već zatrpane vagone posle stečaja velikih firmi, otpuštanja tehnoloških viškova. Koliko će nedostatak posla i plata uništiti brakova, dovesti do porasta porodičnih sporova i nasilja u porodici koje u parnici treba obuzdati. Koliko sporova će biti posledica hiljada manje isplaćenih penzija, više naplaćenih troškova obdaništa, hiljada diskriminisanih zbog ratnih dnevnica? Tu su i naknade štete zbog neosnovanog pritvora, posledica ranjavanja za vreme ratnog stanja, naknade šteta zbog ujeda napuštenih pasa koji nisu ni u čijoj nadležnosti.
Zbog toga se voz od tereta jedva kreće.
Da li ste i vi osetili nedostatak brzine na svojoj koži, sa pravom ljuti na sudije koje ne mogu da poguraju voz? Sa druge strane su sudije, sa pravom umorne i uplašene od novog reizbora, otupele na opravdani gnev građana koji ne mogu sami razrešiti.
Mislite li da sudije koje imaju više stotina predmeta u radu i sude svaki drugi dan, mogu suđenja da zakazuju dan za danom? Da li bi to vodilo ubrzanju u suđenju? Prostom računicom, ako bi suđenja mogla da se završe na četiri ročišta, vreme zakazivanja suđenja za novopristigle predmete bilo bi sve dalje. Ne zaboravimo i naš mentalitet i zloupotrebu zakonskih rešenja koju vrše svi učesnici u postupku. Pristup za rešenje problema zato mora biti realan. Ne zaboravimo ovde ni predmete koji su po zakonu hitni i kojih ima toliko da su skoro svi postali hitni.
Za to vreme, država vrši „reforme“, donosi po hitnom postupku zakone koji ne mogu da reše problem - jer zakoni ne mogu da sude. Eksperimentiše se novim pravnim institutima, novim nadležnostima, novim profesijama. Bez analize ukidaju se sudovi, zatim vraćaju, ali bez potrebnog izbora dodatnih sudija.
Problematičan početak rada notara, privatnih izvršitelja i katastra izvor je sve komplikovanijih novih sporova. Stvarna mogućnost sudija da se dodatno obrazuju, da bi u trku pohvatali svakodnevna nova zakonska rešenja, sve je iluzornija. Česti štrajkovi učesnika u postupku zaustavljaju sudske vozove koji više ne mogu da se uključe u planirane redove vožnje.
Neujednačeni sudski stavovi dodatna su kočnica u pokušaju obezbeđenja voznog reda. Brzih vozova je sve manje, sudaraju se, a oni obični ulaze u red zastarelih „ćira“ - bez sjaja znanja, mogućnosti za ubrzanje. Loš izbor sudija, odnosno upravljača vozova, još više usporava sistem i gasi nadu da je njegova obnova moguća.
Jedno od novih zakonskih rešenja koje će navodno rešiti problem je Zakon o suđenju u razumnom roku. Ovaj eksperiment zapravo samo obezbeđuje nove hiljade ukrcanih hitnih predmeta, bez projekcije koliko novih sudija je potrebno za njihovo rešavanje. Ako dosudimo realne naknade za nerazumna kašnjenja, sudovi ostaju bez ionako nedovoljnih sredstava za rad. Sa druge strane, naknada koja je nedovoljna ne obezbeđuje otklanjanje statusa žrtve stranci koja godinama očekuje rešenje svog spora. Zbog toga Evropski sud za ljudska prava u Strazburu samo povećava broj odluka i visinu naknade za nedelotvorno otklanjanje posledica suđenja u nerazumnom roku.
Tu je i novo epohalno rešenje - „E suđenja“ u pravosuđu u kome nema proračuna koliko dobrom ili zastarelom tehnologijom raspolažemo. Koliko sudija, sudskih službenika, a koliko stranaka i advokata u našoj zemlji raspolaže potrebnim znanjima za ovakvu reformu? Imamo li sve potrebne podatke? Da li će ovo biti delotvorna mera za ubrzanje, ili nova simulacija ubrzanja, a možda i kočnica za parnični voz.
Vozovi jedva da se kreću obogaćeni statistikama koje građani ne prihvataju kao pozitivne s obzirom na stvarnost. Kvalitet pravde u pokušaju trke sa brojkama i nerazumnim vremenom ulazi u akutnu fazu bolesti. Zbog svega ovoga, sudije sve više nemaju kapaciteta da upravljaju parničnim vozom. Jedan ili oba učesnika u postupku postaju vozači i uspevaju da voz ide u rikverc ili stoji u mestu, neretko i godinama.
Ne smemo sebi dozvoliti još jedan pogrešan pristup eksperimentalnom načinu ubrzanja voza koji mora efikasno rešiti životne sporove. Parnični voz nosi razrešenje poremećenih ljudskih odnosa. Zaboravimo ishitrene, simulirane reforme.To je pogrešan pristup koji je skoro paralisao dolazak u stanicu.
Rešenja se nalaze u realnim ciljevima i proverenim reformskim koracima.Vozovi će početi da stižu bez mnogo kašnjenja kada se utvrdi potreban broj sudija s obzirom na postojeći broj predmeta. Potrebno je dobro projektovati broj mogućih novih predmeta, uz ažurno popunjavanje upražnjenih sudijskih mesta. Izbor sudija je potrebno vršiti uz poštovanje stručnih i moralnih kvaliteta kao osnovnih kriterijuma. Donošenje zakona mora pratiti obezbeđenje sredstava i potrebnog vremena za pripremu svih učesnika u postupku. Nijedna promena ne sme biti usmerena na ubrzanje bez obezbeđenja kvaliteta pravne zaštite.
Građani moraju u tome učestvovati. Radi se o ostvarenju njihovih prava.
Možemo li to? Kako, sa kakvim promenama? Ko će ih obezbediti, ko sprovoditi? Progovorite građani.