social-media-1679307960720.jpg

Vanredno stanje i društvene mreže – vaše pravo da širite sve?

Stefan Dragojević - pravni savetnik u Centru za evropske politike

Izvor fotografije: Pixabay

 

Moram da priznam da osećam određeno uzbuđenje zbog proglašenja vanrednog stanja i društvene dinamike u Srbiji. 

 

Kao i svaka vanredna okolnost u zemlji, da li bile poplave ili ratno stanje, građani opravdano postavljaju pitanja kakva su im prava dostupna, koja ograničenja mogu da se primenjuju i koja prava mogu da se suspenduju.

 

Već su na ovom sajtu obavljenja dva izuzetno informativna članka o pitanjima koja su vezana za vanredno stanje – o ovlašćenjima vojske tokom vanrednog stanja i kako možete prijaviti zloupotrebe i šta zapravo vanredno stanje donosi građanima Srbije.

 

Tokom jučerašnjeg boravka u virtuelnoj stvarnosti Fejsbuka gde svako fizičko lice, zavisno od političkog opredeljenja i spoljnopolitičke preferencije, može da se informiše o međunarodnoj odgovornosti za pojavu virusa, postavljeno je pitanje da li izvršna vlast ima pravo da ograniči ili suspenduje društvene mreže u Republici Srbiji tokom vanrednog stanja? U nastavku pokušaćemo da odgovorimo na to pitanje.

 

Abusus non tollit usum

 

Gospodin Nebojša Krstić, bivši savetnik predsednika Tadića za medije i politički analitičar predložio je ukidanje društvenih mreža tokom vanrednog stanja zbog potencijalnog širenja dezinformacija i lažnih vesti. Ovaj predlog je opravdano uznemirio jedan broj građana, i uprkos tome što je predsednik Vučić jasno odbio takvu mogućnost, pokušaćemo ukratko da objasnimo zašto takav jedan čin nije moguć.

 

Društvene mreže su samo platforma na kojoj možemo da iznosimo naše stavove ili ideje, da izrazimo naše kritike o važnom društvenom pitanju ili da se putem njih primaju i saopštavaju informacije bez obzira na mešanje vlasti i bez obzira na granice. Zajemčena sloboda može se ograničiti ako je takvo ograničenje propisano zakonom i kada je neophodno, u našem slučaju, radi zaštite bezbednosti i javnog zdravlja. Vanredno stanje u kojem se nalazi naša država dozvoljava odstupanje od određenih sloboda i ljudskih i manjinskih prava koja se garantuju Ustavom Republike Srbije, što uključuje i slobodu izražavanja. Šta kažu relevantniji izvori prava na sve ovo?

 

Ustav Republike Srbije (2006)

 

Član 202

Po proglašenju vanrednog ili ratnog stanja, dozvoljena su odstupanja od ljudskih i manjinskih prava zajemčenih Ustavom, i to samo u obimu u kojem je to neophodno.

Mere odstupanja ne smeju da dovedu do razlikovanja na osnovu rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili društvenog porekla.

Mere odstupanja od ljudskih i manjinskih prava prestaju da važe prestankom vanrednog ili ratnog stanja.

Mere odstupanja ni u kom slučaju nisu dozvoljene u pogledu prava zajemčenih čl. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 43, 45, 47, 49, 62, 63, 64 i 78 Ustava.“

 

Prema Ustavu naše zemlje, svako ograničenje je moguće samo u obimu u kojem je neophodno da bi se dostigao cilj, tj. moraju da budu proporcionalne i obrazložene. Proporcionalnost je institut u pravu koji se pojavljuje u mnogim jurisprudencijama i međunarodnim konvencijama.

 

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966)

 

Prema Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, usvojenom od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 16. decembra 1966. godine (Rezolucija 2200A (XXI)), ograničenja po pitanju slobode izražavanja su dozvoljena dokle god su neophodna za zaštitu nacionalne bezbedosti ili javnog poretka, javnog zdravlja ili morala. Da li je neophodnost opravdana, ona se mora opravdati kroz tripartitni test: (i) da li je ograničenje propisano zakonom, (ii) da li je ograničenje jasno opravdano i (iii) da li je ograničenje neophodno u demokratskom društvu i da je proporcionalno svrsi. Prema Opštem komentaru Komiteta za ljudska prava broj 34 iz 2011. godine, svako ograničenje slobode izražavanja mora da  ima osnov u pozitivnom pravu (zakonu). Dodatno, kad je u pitanju nacionalna bezbednost, svako ograničenje ne sme da suzi ili uguši pitanja od javnog značaja koja ne ugrožavaju nacionalnu bezbednost i da goni lica koja su na primer jedan podatak od javnog značaja proširili u javnost. Ono što je po nas možda najbitnije je da ograničenje mora da bude prikladno i najmanje intruzivno od svih drugih raspoloživih načina.

 

Evropska konvencija o ljudskim pravima (1950)

 

Evropska konvencija o ljudskim pravima („Evropska konvencija“) je pravni akt Saveta Evrope o zaštiti sloboda i prava, originalno objavljena pod nazivom „Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda“. Srbija kao potpisnica ove konvencija priznaje nadležnost Evropskom suda za ljudska prava kroz koji se obezbeđuje poštovanje obaveza iz Evropske konvencija.

 

Sloboda izražavanja je zajemčana u članu 10 Evropske konvencije. Formulacija ovog člana postala je poznata svakom pravniku ili aktivisti slobode govora, kroz stalno ponavljanje u jurisprudenci Evropskog suda za ljudska prava, sa prvim stavom koji glasi:

 

„1. Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprečava države da zahtevaju dozvole za rad televizijskih, radio i bioskopskih preduzeća“.

 

Drugi stav člana 10, sa druge strane, postavlja određene dužnosti i odgovornosti, prema kojima ova sloboda može se:

 

„[…] podvrgnuti formalnostima, uslovima, ograničenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, zaštite ugleda ili prava drugih, sprečavanja otkrivanja obaveštenja dobijenih u poverenju, ili radi očuvanja autoriteta i nepristranosti sudstva.“

 

Kao što možemo da vidimo, uprkos tome što Evropska konvencija štiti pravo na slobodu izražavanja i primanja i saopštavanja informacija, ona omogućuje nadležnim državnim organima da tu slobodu ograniče u trenucima kad je to neophodno radi zaštite određenih interesa, kao što je na primer zaštita zdravlja. Bitno je da napomenuti i da svaka mera odstupanja od sloboda zajemčenih Evropskom konvencijom mora da bude u najnužnijoj meri u datoj vanrednoj situaciji i da te date mere ne budu u neskladu sa drugim obavezama iz međunarodnog prava (čl. 15 Evropske konvencije).

 

Međunarodne organizacije tokom COVID-19

 

Apsolutno razumem stav čitaoca ovog bloga da saopštenja međunarodnih organizacija ne čine izvor prava, uprkos tome, saopštenja ili izjave relevantnih međunarodnih institucija mogu da predstavljaju putokaz o tome kako određena prava treba primeniti ili kao upozerenje kako određene države treba da se ponašaju. Ujedinjenje Nacije, Inter-američka komisija za ljudska prava i Predstavnik za slobodu medija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju doneli su zajedničko saopštenje u vezi slobode izražavanja u svetlu COVID-19 pandemije. U zajedničkom saopštenju od pet tačaka ove organizacije pozivaju države u svetu i njihove Vlade, da:

 

  1. Vlade zemalja zahvaćene COVID-19 u obavezi su da saopštavaju tačne i istinite informacije o prirodi i stepenu pretnji korone virusa;
  2. Vlade treba da se udrže od ograničavanja pristupa internetu i u onim prilikama gde je pristup internetu blokiran, da omoguće što brži neposredni pristup internetu;
  3. Štite novinare i omoguće im pristup informacijama;
  4. Da cenzurisanje informacije bude proporcionalno i dobro balansirano tamo gde treba, naročito u svetlu širenja lažnih informacija i panike;
  5. Da primena tehnologije nadzora u borbi protiv COVID-19 bude u skladu sa pravom na privatnost, načelom nediskriminacije i zaštite izvora informacija novinara i drugih prava zajemčenih međunarodnim pravom.

 

Reakcije međunarodnih organizacija nam ukazuju na to da, uprkos pandemiji koja preti celom svetu, prava zajemčena međunarodnim pravom i ugovorima su tu da pomognu u borbi protiv ovog virusa, a ne da odmognu.

 

Proporcionalnost i balansiranje između raznih rešenja ili ishoda u pravu čine ovu društvenu oblast ključnom za održavanje stabilnosti društva, naročito u teškim situacijama koje dovode do proglašenja vanrednog stanja. Društvene mreže kao mediji preko kojih mogu da se iznose stavovi i (dez)informacije treba koristiti odgovorno, jer u suprotno širenje panike, lažnih vesti ili verske, rasne i nacionalne mržnje čini krivično delo za koje se odgovara pred sudom, van ili tokom vanrednog stanja.

 

Jasno je da ograničenje društvenih mreža ne bi imalo ikakvo opravdanje i da pravo Srbije ne prepoznaje takvu mogućnost. Uostalom videli smo da društvene mreže igraju bitnu ulogu u širenju informacija o tome kako treba postupati u okviru ove krizne situacije kao i da omogućavaju komunikaciju licima koja nisu u mogućnosti da se susreću zbog ograničenja kratanja koje je propisala Vlada Republike Srbije. Štaviše, društvene mreže mogu da imaju pozitivnu ulogu u komunikaciji između građana i državnih organa, što su jasno istraživanja i studije iz SAD. Kao što možemo da vidimo sada, društvene mreže imaju ulogu održavanja društvenih odnosa uprkos socijalnom distanciranju i nemogućnosti ljudi da budu u bližem kontaktu, ali i u dostavljanju korisnih informacija o tome kako možemo da se borimo efikasnije protiv virusa. Iz ovih razloga koristite društvene mreže odgovorno, slobodno i u skladu sa zakonom.

 

Umesto zaključka – budite odgovorni

 

Već je jedno fizičko lice uhapšeno zbog širenja lažnih vesti i izazivanja panike (član 343. Krivičnog zakonika) preko komunikacione platforme Viber (ili Vajber), ali to ne znači da zbog neodgovornosti jednog lica treba zabraniti korišćenje cele jedne platforme.

 

Većina naših građana je pokazala veliku vitalnost i odgovornost u ovakvim teškim trenucima za celoukupno društvo Srbije, ali i sveta. Novi običaj koji nastaje, da naši lekari dobiju aplauz svako veče od osam uveče, je jedna lepa slika koju svaki pojedinac šalje kao poklon lekarima koji su na prvoj liniji fronta protiv neprijatelja koji se ne vidi, ali koji kada udari, oseti se iz dubine pluća. Nažalost, tek u teškim trenucima ljudi shvataju značaj i ulogu zdravstvenih radnika u svim sistemima sveta.  Jedan od načina kako možete da doprinesete u borbi protiv ove pošasti je da se odgovorno ponašate na društvenim mrežama: (i) saopštavajte informacije koje su proverene i koje neće da prouzrokuju lančanu reakciju panike, (ii) koristite društvene mreže da se informišete o merama koje preduzimaju državni organi Republike Srbije i preporuke koje daje Svetska zdravstvena organizacija, (iii) delite dobre preporuke za knjige, članke, informativne emisije, filmove i serije, i (iv) upoznajte svoje prijatelje o pravima koja imaju kroz čitanje blogova poput ovog.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga