Sedam decenija od usvajanja Evropske konvencije o ljudskim pravima – uspesi iz prošlosti u senci izazova budućnosti

Izvor fotografije: Geralt / Pixabay

Evropska konvencija o ljudskim pravima predstavlja najrazvijeniji međunarodni regionalni instrument zaštite ljudskih prava. Usvojena je pre sedam decenija, 4. novembra 1950. godine u Rimu, pod okriljem međunarodne organizacije koja se zove Savet Evrope. Do danas, ratifikovalo je ukupno 47 evropskih država, što znači da su se te države jedna drugoj obavezale da će poštovati i u potpunosti primenjivati odredbe Konvencije u odnosu na sva lica koja se nađu u njihovoj nadležnosti. Drugim rečima, svaka država ugovornica koja sumnja da neka druga krši prava pojedinaca garantovana Konvencijom, može protiv nje podneti predstavku nadzornom mehanizmu, Evropskom sudu za ljudska prava. Dodatno, i svaki pojedinac, bez obzira na državljanstvo ili kakav drugi lični status, koji smatra da mu je bilo koja država ugovornica povredila pravo zajemčeno odredbama Konvencije, može se obratiti Evropskom sudu za ljudska prava, pod uslovom da je prethodno iskoristio sva unutrašnja (nacionalna) pravna sredstva koja su mu na raspolaganju.

Odredbe Konvencije su  kratke, koncizne, katkad čak i šture. Moglo bi se pomisliti da nam ona usled takve nedorečenosti i ne garantuju mnogo. Zato je važno razumeti ulogu Suda.

Evropski sud za ljudska prava, čije je sedište u Strazburu, sastavljen je od 47 sudija (svaki sudija stekao je taj status na predlog jedne od država ugovornica, ali funkciju vrši samostalno i u potpunosti nezavisno od države koja ga je kandidovala) i njegova primarna uloga jeste da odlučuje o osnovanosti predstavki koje upućuju države ili pojedinci. Međutim, u okvirima svojih presuda (od skoro i savetodavnih mišljenja), Evropski sud za ljudska prava kreativno i ekstenzivno tumači odredbe Konvencije i na taj način njenim kratkim redovima udiše život i pruža im značenja koja se nekada ne bi mogla ni pretpostaviti. Tako je, na primer, odredbu člana 8. koja garantuje pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, povezao sa zaštitom životne sredine, te utvrdio da je ovo pravo bilo povređeno u situaciji kada su ljudi živeli u blizini postrojenja za preradu otpada koje je emitovalo neprijatne i štetne gasove i dim (López Ostra v Spain). Dakle, u obrazloženjima svojih presuda, Sud zauzima stavove i postavlja standarde poštovanja ljudskih prava, koji se ne odnose samo na predmet o kome odlučuje, već te standarde kasnije primenjuje i u predmetima koji se pokrenu protiv drugih država ugovornica. Pojašnjenja radi, iako su okolnosti svakog konkretnog slučaja različite i verovatno nikada ne možemo pronaći dve identične situacije u ovim ili bilo kojim drugim sudskim predmetima, od suštinske je važnosti da svih 47 država budno prati praksu Suda i shodno njenom razvoju i toku na vreme prilagođava sopstveno postupanje i nivo zaštite ljudskih prava. Kada to ne čine, države se dovode u situaciju da ih Sud proglašava odgovornim za kršenje prava iz Konvencije, pozivajući se na svoju raniju praksu i standarde, umesto da su svoje zakonodavstvo i praksu blagovremeno izmenile i prilagodile instrukcijama iz prakse Suda (bez obzira što su one možda primarno upućene nekoj drugoj državi). To znači da su države, uz malo dobre volje i adekvatno informisanje njihovih organa, u situaciji da spreče sramotu izgubljenih sporova pred međunarodnim sudom i verovatno za njih važnije, da izbegnu plaćanje naknade štete zbog povrede ljudskih prava.

Ako ovo u potpunosti pojednostavimo, možemo zamisliti i sledeći primer. Odredbom člana 3. Evropske konvencije o ljudskim pravima propisana je apsolutna zabrana mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja. Zabrana je apsolutna jer važi uvek i bez ikakvog izuzetka, dok bi za odgovor na pitanje šta sve podrazumeva mučenje, nečovečno ili ponižavajuće postupanje ili kažnjavanje morali da konsultujemo obimnu praksu Suda. Kao što se već može pretpostaviti, kreativnost Suda nije izostala ni kod ovog člana, pa su različiti oblici postupanja pod njega podvođeni, od kažnjavanja maloletnika bičem (Tyrer v UK) do izručenja lica u terminalnoj fazi bolesti državi u kojoj nema mogućnost da dobije adekvatnu terapiju (D. v UK). Međutim, za naš primer možemo uzeti situaciju koja izvesno jeste pokrivena članom 3, a odnosi se na telesno kažnjavanje pritvorenika. Zamislimo da okrivljeni, protiv koga se vodi krivični postupak, tokom svog boravka u pritvoru bude pretučen od strane stražara. Državni organi, umesto da sprovedu efikasnu i delotvornu istragu i utvrde okolnosti slučaja, te na kraju krajeva, i isplate adekvatnu naknadu okrivljenom, pokušaju da zataškaju stvar uz "uverljivo" objašnjenje da je okrivljeni sam sebi naneo teške telesne povrede u želji da se predstavi kao žrtva. Nakon što je bezuspešno iskoristio sve pravne lekove koji mu stoje na raspolaganju prema unutrašnjem pravu, okrivljeni se obratio Evropskom sudu za ljudska prava uz tvrdnju da mu je država povredila pravo garantovano članom 3. Evropski sud je razmotrio okolnosti slučaja i iz raspoloživih dokaza utvrdio da okrivljeni nikako nije mogao sam sebi da nanese povrede koje je imao (usled njihove pozicije i oblika), te proglasio državu odgovornom za povredu prava i naložio joj da podnosiocu predstavke (okrivljenom) plati naknadu štete. Dakle, umesto da je država poštovala okvire sopstvenog pravnog sistema, koji uključuje i poštovanje ljudskih prava garantovanih Konvencijom, dopustila je da njeni poreski obveznici plaćaju naknadu štete potencijalnom izvršiocu krivičnog dela. Jedini način da se izbegnu ovakve i mnoge druge apsurdne situacije jeste da svako od nas, od sudije do građanina, bude obavešten i poštuje prava i standardne Evropske konvencije o ljudskim pravima.

S tim u vezi, čini se da ima potrebe razjasniti još jedno pitanje, a to je obaveznost poštovanja Evropske konvencije (a kao što je objašnjeno time i prakse Evropskog suda za ljudska prava). Iz perspektive međunarodnog prava, Konvencija predstavlja pravno obavezujuć međunarodni ugovor, čiju primenu i poštovanje procenjuje glavni sudski organ Saveta Evrope, Evropski sud za ljudska prava. Ipak, nadzor nad izvršenjem presuda Suda (čija je obaveznost propisana odredbom člana 46. Konvencije) vrše i drugi organi ove međunarodne organizacije, pre svega Komitet ministara, koji protiv države koja uporno odbija da izvrši presudu može usvojiti niz mera, a najstroža i krajnja je isključenje iz Saveta Evrope. Sa druge strane, na nacionalnom nivou, svaka država ugovornica se ratifikacijom ovog međunarodnog dokumenta obavezala da će njegove odredbe inkorporisati u svoj unutrašnji pravni sistem, čime one ne ostaju samo na nivou međunarodnopravnih obaveza države, već očigledno postaju ravnopravan deo nacionalnog pravnog sistema. Srbija je 2003. godine usvojila Zakon o ratifikaciji Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Sl. list SCG – Međunarodni ugovori“, br. 9/2003, 5/2005 i 7/2005 – ispr. i „Sl. glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/2010 i 10/2015), a obaveza poštovanja važećih međunarodnih standarda i prakse međunarodnih institucija, poput Evropskog suda za ljudska prava, jasno je predviđena i odredbom člana 18. Ustava RS („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006). Dakle, povredom ljudskih prava garantovanih Konvencijom, država zapravo krši ne samo svoje međunarodne obaveze koje je preuzela prema drugim državama ugovornicama, već istovremeno i odredbe svog unutrašnjeg zakonodavstva.

Naposletku, nekoliko reči o dosadašnjem doprinosu Evropske konvencije o ljudskim pravima poštovanju ljudskih prava. Na prvom mestu svakako se izdvaja ukidanje smrtne kazne. Nije to bio ni jednostavan niti brz proces, ali je postepeno, usvajanjem najpre Protokola broj 6, a kasnije i Protokola broj 13. uz Konvenciju, smrtna kazna u potpunosti zabranjena, a Savet Evrope je odlučio da njeno ukidanje postane i jedan od uslova za dalje pristupanje Konvenciji. Od 1997. godine nijedan slučaj izvršenja smrtne kazne nije zabeležen u bilo kojoj od država ugovornica. Pod direktnim uticajem Suda države su unapredile svoja unutrašnja zakonodavstva u pogledu skoro svakog prava i slobode garantovanog Konvencijom. Samo neki od primera (jer bi iscrpna analiza doprinosa Suda izmeni i unapređenju nacionalnih okvira zaštite ljudskih prava zahtevala nekoliko stotina stranica), odnose se na materijalne i procesne garancije pravičnog suđenja, ravnopravnost, rodno zasnovano nasilje i prava transrodnih osoba, zaštitu prava dece, slobodu medija, položaj pritvorenika, dekriminalizaciju homoseksualizma ili slobodu okupljanja i udruživanja.

Danas, 70 godina nakon usvajanja Evropske konvencije o ljudskim pravima, države ugovornice suočavaju se sa pandemijom svetskih razmera, krizom kakvu do sada nisu ni iskusile niti predvidele. Izvesno je da to nije samo kriza sistema zdravstvene zaštite i ekonomskog položaja država, već i kriza poštovanja i zaštite ljudskih prava i sloboda. S obzirom na to da ugovornice Konvencije do sada nisu bile suočene sa potrebom da uvode masovne karantine, ograničenja i zabrane slobode kretanja, prava na privatan i porodičan život, slobode udruživanja i okupljanja ili ograničenja prava na obrazovanje i prava na imovinu, jasno je da je praksa Suda u vezi sa ovim pitanjima veoma ograničena. Organ koji je do sada preuzimao inicijativu i najčešće bio vodič razvijanja i poštovanja ljudskih prava, to trenutno ne čini, jer se od njega nikada nije zahtevalo da razmatra i da se izjašnjava o merama i načinima za suzbijanje i borbu protiv smrtonosnog virusa koji ugrožava milione ljudi i njihovog odnosa sa poštovanjem ljudskih prava pojedinaca. Jasnim se čini da je ta njegova uloga sada važnija nego ikada i on će je izvesno preuzeti pre ili kasnije. Do tada, preostaje nam da se bliže upoznamo sa njegovom dosadašnjom praksom, stavovima i presudama, jer samo na taj način možemo spoznati sadržinu prava koja su nam garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, odnosno naučiti da prepoznamo njihovo kršenje, kako u redovnim okolnostima, tako i tokom aktuelne pandemije.