tingey-injury-law-firm-unsplash.jpg

(Post)vanredno stanje i predizborni (ne)uslovi

prof. dr Jasminka Hasanbegović - Redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i članica Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS

Izvor fotografije: Tingey Injury Law Firm / Unsplash

 

 

Šta je redovno, a šta vanredno stanje stvari u nekoj zemlji, posebno u Srbiji? Šta su za nas normalne, a šta nenormalne prilike i okolnosti? U našoj zemlji velike koncentracije izuzetnih, prepametnih, genija i genijalaca neću se izdavati za sposobnu da na tako teško pitanje ponudim vredan i mudar sociološko-istorijsko-kolektivnopsihološko-ekonomsko-etički i ini naučno-stručni odgovor od cirka hiljadice reči. Pogotovu što bih se onda, među podosta drugih stvari, morala veoma ozbiljno pozabaviti i onim začudnim pljuskom stotinarki evra po glavama – ili po glavi – glasača; svejedno, kako god uzeli – ili davali – potpuno je isto (ne)precizno: glasač = punoletni državljanin. A to svakako prevazilazi ovim blogom limitirane argumentativne mogućnosti. Zato ću se prizemno držati samo pravne strane stvari, i to „samo“ Ustava, i još uže – samo odredaba o vanrednom stanju i o raspisivanju izbora, pa i njih tek elementarno građanski pročitanih.

 

Ustav u članu 200 stavu 5 kaže: „Kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, odluku o proglašenju vanrednog stanja donose zajedno predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade, pod istim uslovima kao i Narodna skupština.“ I ta odluka je doneta 15. marta. Da li je tada Narodna skupština bila u mogućnosti da se sastane? Zdravstveno-bezbedno, čini mi se da nije. No, možda je to samo moja naknadna „pamet“, a zapravo, tek puki, a posteriori indukovani strah od korone. Ipak, ne sećam se da su se 16. marta, kao ni potom, na stepenicama ispred Skupštine okupljali narodni poslanici koji su na osnovu člana 200 stava 3 Ustava mogli i hteli da se „za vreme vanrednog stanja Narodna skupština sastaje (odnosno sastane) bez posebnog poziva“. Ne sećam se da su to (u)činili ni povodom potpuno nepotrebno ekstremno nehumane i za ljudsko dostojanstvo najstarijih građana (onih preko 65 godina) krajnje degradirajuće odluke da ovi mogu izaći iz kuće samo subotom u cik zore u nabavku hrane i lekova ili eventualnu šetnju. A bilo je i mnogih drugih opštih i pojedinačnih povoda koje su narodnim poslanicima mogle, čak trebalo da budu povod za okupljanje u Skupštini – bar za njihova okupljanja u pokušaju. Uz to, kada se samo prisetim, s jedne strane, kolike i kakve su mogućnosti postojale sredinom marta da se u apotekama kupe maske, rukavice, asepsol, medicinski alkohol i sl., a s druge strane, činjenice da naših 250 narodnih poslanika biva opsluživano od, verovatno, bar isto toliko ljudi, ako ne i mnogo više, pa da bi za ta skupštinska zasedanja bilo neophodno potrošiti hiljade ionako krajnje oskudnih zaliha maski, rukavica i drugog sanitarnog materijala, onda mi se čini da je taj (državni, a ne privatni) materijal ovako ipak bolje iskorišćen.

 

To nikako ne znači da za vreme vanrednog stanja, kao i po njegovom ukidanju nije doneto još mnogo ovde nepomenutih protivpravnih ili necelishodnih opštih i pojedinačnih odluka koje treba pravno, ali i moralno i politički osporavati i za koje treba tražiti odgovornost. Tim mukotrpnim poslovima čiji se rezultati ne vide brzo, morala bi se sistematski, stručno, organizovano, udruženo i postojano baviti opozicija (ako je ima), a ne samo neposredno pogođeni građani, malobrojne istinske nevladine organizacije i retki pojedinci. Jer, ako se tako nastavi, a naime, da „nema tog dna na kome mi nećemo probušiti rupu i nastaviti da padamo niže“, „nestaćemo k’o Hazari“. No, da ne širim – natrag na temu.

 

Vanredno stanje je ukinuto 6. maja, ali su – sigurno iz opravdanih zdravstveno-bezbednih razloga – ostala još uvek na snazi ograničenja slobode okupljanja (Ustav čl. 54 st. 4), a samim tim i ograničenja slobode mišljenja i izražavanja (Ustav čl. 46 st.2). I sve dok postoje ti opravdani razlozi za pomenuta ograničenja, nema niti može biti slobodnih izbora. Kad ti razlozi nestanu, pa kada se ukinu i poslednja ograničenja slobode okupljanja, onda tek predsednik Republike može raspisati izbore koji će se održati za 60 dana najranije. Zašto je to tako? Zato što tako kaže naš Ustav. Pogledajmo pobliže.

 

Regulišući izborno pravo kao jedno od ljudskih prava i sloboda, Ustav u članu 52 stavu 2 kaže: „Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično.“ Dakle, jasno je da se izbori ne svode na glasanje i da po Ustavu moraju biti slobodni. Slobodno formiranje političke volje građana nemoguće je ako postoji ograničenje slobode okupljanja i slobode mišljenja i izražavanja. A šta o slobodi okupljanja kaže Ustav? Član 54, koji reguliše ovu slobodu, glasi: „Mirno okupljanje građana je slobodno.//Okupljanje u zatvorenom prostoru ne podleže odobrenju, ni prijavljivanju.//Zborovi, demonstracije i druga okupljanja građana na otvorenom prostoru prijavljuju se državnom organu, u skladu sa zakonom.//Sloboda okupljanja može se zakonom ograničiti samo ako je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja, morala, prava drugih ili bezbednosti Republike Srbije.“ I budući da su sloboda okupljanja i sloboda mišljenja i izražavanja još uvek ograničene jer je to neophodno radi zaštite javnog zdravlja (do pre neki dan su bile ograničene na sto okupljenih ljudi, a sada na 500 u zatvorenom i 1.000 u otvorenom prostoru, pri čemu je inače sam taj broj potpuno nebitan sve dok ima bilo kakvog ograničenja), ne može biti slobodnih izbora 21. juna.

 

Takođe, ne treba posebno govoriti ni o tome da nikakvog pravovaljanog nastavka izbornih radnji ne može biti. To bi značilo kao da nikakvog vanrednog stanja u Srbiji nije bilo, da se ništa izuzetno nije desilo, primerice, da nije bilo ni onog začudnog pljuska stotinarki evra po glavama – ili po glavi – glasača, kao i mnogo drugog. Pogotovu ne može pravovaljano biti reči o nastavku izbornih radnji u uslovima ograničenih sloboda okupljanja te mišljenja i izražavanja. Kakve slobodne izbore mogu dati te ograničene slobode? Nikakve.

 

Uostalom, sam Ustav u članu 22 stavu 2 kaže da „[g]rađani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom.“ Prema tome, pored mnogih relevantnih političkih adresa na koje bi se građani i njihovi predstavnici i udruženja mogli obratiti, treba naročito istaći sledeće pravne adrese: Evropski sud za ljudska prava (odnosno Savet Evrope) te Komitet za ljudska prava i Savet za ljudska prava (oba pri UN). Svi oni kojima je stalo do slobodnih izbora trebalo bi da se zajednički – združeno ako već ne udruženo – oglase, dakle, bez obzira na to da li zagovaraju bojkot ili izlazak na izbore. To bi ujedno mogao biti i lakmus papir za određivanje čija su demokratska opredeljenja istinska a čija lažna, to jest imamo li uopšte pravu demokratsku opoziciju i u kom obimu, ili se radi samo o raznim vrstama i nijansama autoritaraca.

 

O Odluci Ustavnog suda kojom se odbacuju kako inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Odluke o proglašenju vanrednog stanja, tako i zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu te sporne Odluke o proglašenju vanrednog stanja (IUo-42/2020) – najbolje bi bilo ništa ne reći ovom prilikom, to jest ignorisati je isto onako kao što ona ignoriše podnosioce pomenutih inicijativa i zahteva ne navodeći njihova imena, odnosno nazive. Najviša stručna pravna instanca u državi Srbiji trebalo bi da bude uzor, a ne primer kako ne treba postupati. Jer, nije reč samo, pa ni prvenstveno o formi njenih pravnih akata iz koje se ne zna o čijim se inicijativama i zahtevama odlučuje i čiji se podnosioci samim tim nepominjanjem nipodaštavaju. Reč je o tome da se ne mogu sadržinski ocenjivati stavovi i razlozi podnosilaca tih inicijativa i zahteva te pravna i druga zasnovanost njihovih argumenata, pravna korektnost odnošenja Suda prema njihovim razlozima bez istrzanja iz konteksta u koji su situirani – ako se od početka ne zna, ne može utvrditi ni proveriti ko su oni, kao i kojom su metodologijom obrađivane njihove inicijative i zahtevi.

 

Naš Ustav u članu 2 ističe da su politički nosilac suverenosti – građani. Kaže izričito: „Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika.//Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana.“ (Istakla JH) Dakle, slobodni izbori za predstavnike građana i slobodno konstituisana i izražena volja građana jesu osnovni principi na osnovu kojih se suverenost s njenog političkog nosioca – građana Srbije – prenosi na njihovog pravnog predstavnika: narodne poslanike u Skupštini. Da pomenute slobode čine temelj Republike Srbije, potvrđuju i članovi 1 i 3 Ustava, kada kažu: „Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.“ (Čl. 1 – Istakla JH) „Vladavina prava je osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima.//Vladavina prava se ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu.“ (Čl. 3 – Istakla JH) Prema tome, ako Ustav uzimamo zaista pravno ozbiljno, onda i slobodne izbore moramo shvatiti kao jedini ustavni mehanizam prenošenja suverenosti s njenog političkog nosioca (građana) na pravnog (poslanike u Narodnoj skupštini). A slobodnih izbora, videli smo, nema niti može biti sve dok su na snazi ustavno (koliko god nesumnjivo) pravovaljana ograničenja slobode okupljanja, a samim tim i slobode mišljenja i izražavanja.

 

Na kraju, ipak, treba podsetiti na značajni nauk koji nam je ostavio u nasleđe jedan od nesumnjivo najvećih i najkontroverznijih konstitucionalista XX veka Karl Šmit (1888-1895, inače dvostruki srpski zet) kada je rekao da je suveren onaj ko može da proglasi vanredno stanje. Po srpskom Ustavu, kao što smo videli, to su Narodna skupština i, kad ona nije u mogućnosti da se sastane, predsednik Republike, predsednik Narodne skupštine i predsednik Vlade. A pošto suverenost ima svoje faktičke i pravne aspekte, jasno je ko je – faktički – i to u obe ove varijante sadašnji nosilac suverenosti u Srbiji. Kako smo dopustili da do toga dođe, sada nije tema. A kako to promeniti (ako uopšte postoji volja za promenu)? Teorijski, dve su mogućnosti: Prva je revolucionarna, za koju, smatram, nema ni društvenih snaga unutra, niti podrške spolja, a i da ih ima, dovele bi, još jedanput, do istorijskog hoda unazad, potvrđujući našu lošu tradiciju diskontinuiteta, to jest „kontinuitet diskontinuiteta“ (rečima Dubravke Stojanović). Druga mogućnost su slobodni izbori građana. Za te slobodne izbore ne mogu se izboriti sami građani – koliko god da ih u našem društvu ima ili pak nema s odgovarajućom demokratsko-građanskom, a ne autoritarno-podaničkom političko-pravnom kulturom. To moraju učiniti političke stranke, to je njihova funkcija, one zato postoje. Ali, ako istinskih demokratskih političkih partija nema, ili ih nema dovoljno, ili nemaju dovoljno uticaja, ne gine nam perpetuiranje loše beskonačnosti (rečima Slobodana Antonića), a naposletku, i sam nestanak „k’o Hazara“.

 

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga