Odgovornost advokata za štetu koju prouzrokuje stranci

Cuiusvis hominis est errare
(Svaki čovek može da pogreši)

 

Položaj i uloga advokata

 

Položaj advokature uređen je na normativnom planu, pre svega, Ustavom, koji u čl. 67. st. 2. propisuje da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć. Pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom. Takođe, Zakonom i advokaturi, u čl. 2. st. 2., propisani su načini na koji se ostvaruje samostalnost i nezavisnost advokature, kojim je propisano, između ostalog, da stranka ima pravo na slobodan izbor advokata.

 

Nema sumnje da je advokatura, kao profesionalna služba, od izuzetnog značaja za funkcionisanje celokupnog pravosudnog sistema. Zadatak advokata nije samo da zastupa stranku u skladu sa pravilima struke i da štiti njena prava i interese već je zadatak advokata mnogo kompleksniji u smislu da su advokati na istom putu na kome se nalazi i sud, a to je put ostvarenja pravde kao vrhunskog principa i ideje kome teži celokupno društvo zasnovano na vladavini prava.

 

 

Odnos stranke i advokata

 

Odnos advokata i stranke je odnos posebnog poverenja, koga stranka slobodno bira, uzdajući se u profesionalne sposobnosti advokata, koje su stranci neophodne da zaštiti ili ostvari neko svoje pravo. S druge strane, neophodan uslov za upis određenog lica u redove advokata jeste, pored ostalog, diploma pravnog fakulteta, položen pravosudni i advokatski ispit. To jasno ukazuje da se u redove advokata primaju lica čije formalno obrazovanje mora da zadovolji stroge kriterijume i koje određenom licu pruža mogućnost da u advokatskoj službi, u svakoj prilici, iskaže visok stepen profesionalne razboritosti i zadovolji razumna očekivanja stranaka koje se advokatima obraćaju za pružanje pravne pomoći. U svim pravnim poslovima i postupcima u kojima se advokat poljavljuje u ime i za račun stranke, advokat je pravni alter ego (drugo ja) stranke, a koji, za razliku od stranke, poseduje visok nivo profesionalnog znanja (poželjno i iskustva), neophodnog za pružanje pravne pomoći stranci u ostvarivanju ili zaštiti njenih legitimnih prava i interesa.

 

 

Profesionalno postupanje advokata

 

Prava i dužnosti advokata precizno su regulisane Zakonom o advokaturi, koji u čl. 15. tač. 1-4) propisuje da je advokat dužan da se stvarno i stalno bavi advokaturom; da pravnu pomoć pruža stručno i savesno, u skladu sa zakonom, statutom advokatske komore i kodeksom; da čuva advokatsku tajnu i da u profesionalnom radu i u privatnom životu koji je dostupan javnosti čuva ugled advokature. S druge strane, bez obzira što su određena profesionalna znanja advokata uslov za bavljenje advokatskom delatnoštu, nakon upisa u imenik advokata, advokat je dužan da stalno stiče i usavršava znanja i veštine potrebne za stručno, nezavisno, samostalno, delotvorno i etično obavljanje advokatske službe, u skladu sa programom stručnog usavršavanja koji donosi Advokatska komora Srbije (čl. 17. st. 1. Zakona o advokaturi), što dalje implicira obavezu advokata da permanento radi na usavršavanju postojećih i sticanju novih profesionalnih znanja i veština, neophodnih da se strankama pruži adekvatna pravna pomoć.

 

 

Odgovornost za štetu zbog neprofesionalnog postupanja

 

U čl. 33. Zakona o advokaturi, propisano je da advokat ne može biti pozvan na krivičnu ili prekršajnu odgovornost za pravno mišljenje izneto u postupku pružanja pravne pomoći pred sudom ili drugim organom. Međutim, pitanje građanskopravne odgovornosti advokata prema stranci (svom vlastodavcu) nije uređeno Zakonom o advokaturi već se u tom slučaju primenjuju opšta pravila odštetnog prava, sadržana u Zakonu o obligacionim odnosima.

 

Jedno od ključnih pitanja koje se postavlja kod pitanja odgovornosti advokata za štetu koju prouzrokuje stranci jeste pitanje da li se odgovornost advokata za štetu prema stranci, u slučaju davanja  pogrešnih saveta, mišljenja i za ne(preduzete) radnje u toku sudskog postupka zasniva na ugovornoj ili vanugovornoj (deliktnoj) odgovornosti.

 

Može se reći da se odgovornost advokata za štetu zasniva, pre svega, na povredi ugovora, ako je u pitanju obaveza koja je obuhvaćena pravno valjanim ugovorom sa strankom, ali isto tako i na deliktu ako nije reč o ugovornoj obavezi. Ukoliko su ispunjene pretpostavke za postojanje i ugovorne i deliktne odgovornosti, može doći do konkurencije osnova odgovornosti, a što se zasniva na povredi osnovnog načela odštetnog prava, sadržanog u čl. 16. Zakona o obligacionim odnosima, kojom normom je propisana obaveza svakog lica da se uzdržava od postupaka kojima se drugom može prouzrokovati šteta.

 

Profesionalna odgovornost advokata prema stranci, bez obzira da li svoj osnov ima u deliktu ili u ugovoru, uvek je subjektivna odgovornost. Advokat će biti odgovoran za štetu samo ako je skrivljeno povredio neko od pravila struke ili profesionalne etike. Dakle, da bi odgovarao za štetu prema stranci, pored ostalih uslov građanskopravne odgovornosti, na strani advokata mora postojati krivica, koja se u građanskom pravu pojavljuje u dva oblika: namera ili krajnja nepažnja.

 

Advokat, vršeći profesionalnu službu, obavezuje se prema stranci da će upotrebiti profesionalna znanja i veštine i da će postupati sa potrebnom pažnjom da bi se postigao određeno pravo za stranku, ali se po pravilu ne obavezuje na posticanje rezultata (cilja). Dakle, rizik neispunjenja cilja je na vlastodavcu (stranci), ako je advokat postupao sa određenim stepenom pažnje koji se zahteva u advokatskoj delatnosti. S tim u vezi, samo nepostizanje cilja za stranku nije dovoljno da se zasnuje građanskopravna odgovornost advokata prema stranci (vlastodavcu). To je i logično jer se u navećem broju slučajeva radi o obavezi sredstva, a ne o obavezi rezultata (cilja). Obaveza sredstva (obaveza nastojanja) je obaveza koja glasi na preduzimanje radnji određenog kvaliteta, odnosno za postupanje u skladu sa određenim standardom, a zarad postizanja nekog cilja ili rezultata. Ne smatra se da je dužnik obaveze (advokat) povredio ugovornu obavezu samim tim što se nije ostvario cilj ili projektovani rezultat. Vrlo lako se može desiti da je advokat ispunio svoju profesionalnu obavezu a da se projektovani cilj nije ispunio. Dakle, ako je advokat postupao na nčin kako nalažu pravila njegove struke, odnosno profesije, on je svoju obavezu ispunio bez obzira da li je za stranku postignut cilj i u tom slučaju nema odgovornosti advokata za štetu.

 

Najlakše je to razumeti na jednom primeru iz sudske prakse.

 

Naime, u toku postupka sud je utvrdio da je tužena, kao punomoćnik advokat zastupala tužioce u parnici protiv tuženog, radi isplate naknade za njihove faktički eksproprisane nepokretnosti. Postupak je okončan presudom od 19.06.2012. godine, a zbog, po oceni nižestepenih sudova, propusta tužene da pravilno opredeli suvlasničke udele tužilaca na nepokretnostima, tužiocu EE je umesto iznosa od 528.000,00 dinara, koliko mu pripada prema njegovom suvlasničkom udelu od 1/2, dosuđeno 264.000,00 dinara, a tužiocima BB, VV i GG, kao pravnim sledbenicima pok. ŽŽ, po istom osnovu je dosuđeno po 88.000,00 dinara, umesto po 176.000,00 dinara. Sud je utvrdio i to da je tužena zahtev za isplatu naknade tužiocima po osnovu faktičke eksproprijacije zasnovala na prethodnom zemljišnoknjižnom stanju (a po kome tužiocima pripadaju manji suvlasnički udeli), što je posledica njenog pravnog stava o tome koji izvod je u ovom slučaju pravno relevantan. Tužena smatra da je to izvod sa suvlasničkim udelima koji su tužiocima pripadali u vreme kada su sporne parcele postale ulice, i time faktički eksproprisane, a što odgovara starom zemljišnoknjižnom stanju. Tužioci smatraju da im naknada pripada prema povećanim suvlasničkim udelima koje su stekli kasnije, razvrgnućem u postupku komasacije, u vreme kada su predmetne parcele već bile u sastavu ulica i da je zahtev trebalo postaviti prema sadržini zapisnika o komasaciji i nacrtu novog zemljišnoknjižnog uloška.

 

Prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocima isplati tražene iznose po osnovu naknade štete usled nepravilnog zastupanja, sa pozivom na odredbe člana 154. i člana 186. ZOO, u vezi sa članom 12, 17, 18. stav 1. ZOO i odredbom člana 12. tačka 1. Кodeksa profesionalne etike advokata.

 

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda.

 

Međutim, Vrhovni sud je pošao od toga da je odgovornost advokata za naknadu štete podvrgnuta opštim pravilima o subjektivnoj odgovornosti, uz podrazumevajući standard pažnje dobrog stručnjaka iz člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Advokat ne odgovara za neuspeh u parnici, izuzev ako se dokaže njegova krivica za nesavestan i nezakonit rad. Advokat ima pravo i dužnost da u granicama ovlašćenja preduzima sve radnje za koje smatra da mogu da koriste stranci kojoj pruža pravnu pomoć i suvereno procenjuje celishodnost radnji koje preduzima za stranku. Stav advokata u pogledu određenih pravnih okolnosti nije pitanje njegove savesnosti, već je to stvar stručnosti advokata koga je tužilac sam izabrao. Građanskopravna odgovornost advokata podrazumeva povredu ugovora o zastupanju (neizvršavanje ili neodgovarajuće izvršenje ugovorne obaveze), postojanje protivpravnosti, postojanje krivice i postojanje kauzalne veze između uzroka i nastupanja štetne posledice. Parnične radnje koje punomoćnik preduzima u granicama formalnog ovlašćenja proizvode svoje dejstvo prema vlastodavcu, bez obzira na to da li se punomoćnik pritom pridržavao vlastodavčevih uputstava ili o njima nije vodio računa. Sud je taj koji odlučuje, a advokat samo predlaže da se odluči na određeni način. Advokat se ugovorom ne obavezuje da će za stranku da dobije parnicu. Prema članu 12. tačka 1. Кodeksa profesionalne etike advokata (''Službeni glasnik RS'', br. 27/2012 i 159/2020 – Odluka US) u zastupanju advokat je odgovoran za savete koje je dao ili propustio da da, i za mere koje je preduzeo ili propustio da preduzme. Stoga je u ovom konkretnom slučaju, po stavu Vrhovnog suda, neprihvatljivo pozivanje nižestepenih sudova na odredbu člana 154. stav 1, u vezi sa članom 158. Zakona o obligacionim odnosima, a koja se odnosi na odgovornost po osnovu krivice. Кrivica postoji kada je šteta prouzrokovana namerno ili nepažnjom, s tim da se nepažnja javlja u dva vida – kao krajnja nepažnja ili kao obična nepažnja, odnosno nehat. Međutim, kao što je već izneto, pitanje pravnog shvatanja advokata je pitanje njegove stručnosti, a ne krivice, a stranka je ta koja je odgovorna za izbor svog punomoćnika. Stoga, zaključeno je da nema odgovornosti tužene za naknadu štete tužiocima (presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 3659/2019 od 24.11.2021. godine).

 

Dakle, kada je u pitanju obaveza sredstva, što je najčešći slučaj u odnosima advokat – stranka, advokat ne garantuje stranci postizanje cilja (uspeh u sporu) već preuzima obavezu da sve radnje u toku postupka preduzme u skladu sa standardom dužne pažnje koji bitno određuje njegovu odgovornost, i ugovornu i vanugovornu. Sam standard dužne pažnje, kada su u pitanju advokati, sastoji se iz dva neraskidivo povezana i međusobno uslovljena elementa. To je, sa jedne strane, objektivizirani zahtev poznavanja i poštovanja pravila struke, a s druge strane, zahtev pažnje u užem smislu te reči, tzv. povećane pažnje.

 

Ukoliko dođe do parnice, sama stranka bi snosila teret dokazivanja da je advokat u konkretnom slučaju prekršio standard dužne pažnje koji se od njega očekivao i time stranci prouzrokovao štetu. To će najšešće biti npr. u onim situacijama kada je advokat propustio ročište, zbog čega je nastupilo povlačenje tužbe,  pa je stranka (vlastodavac) obavezana da suprotnoj stranci nadoknadi troškove postupka. Upravo ti troškovi postupka, koji su plaćeni suprotnoj parničnoj stranci, predstavljaju štetu za stranku, koju bi joj advokat morao nadoknaditi ukoliko se u konkretnom slučaju nije pridržavao standarda dužne pažnje. Dakle, advokat bi u napred navedenoj situaciji bio odgovoran za štetu ako se dokaže da je svojim nesavesnim radom skrivio štetu na strani svog vlastodavca (svoje stranke) u visini troškova parničnog postupka, koje je po pravnosnažnoj odluci suda, stranka (vlastodavac) obavezan da plati suprotnoj parničnoj stranci.

 

Sasvim je drugačije postavljeno pitanje odgovornosti advokata kada sa strankom ugovori obavezu cilja, odnosno obavezu rezultata. Takva obveza glasi na postizanje određenog rezultata i cilja i smatra se ispunjenom tek kada je određeni rezultat ili cilj ostvaren. Obaveza rezultata od strane advokata može biti povređena na dva načina: prvo, kada advokat uopšte ne postigne rezultat; drugo, kada advokat postigne rezultat sa zadocnenjem ili kada ostvareni rezultat ima neke pravne ili meterijalne nedostatke. Advokat će biti odgovoran za štetu prema stranci zbog povrede obaveze rezultata i on se takve odgovornosti ne može osloboditi dokazujući da je postupao onako kako je trebalo, da je poštovao obavezujući standard razboritosti i pažnje u postupanju i da stoga nije kriv za povredu obaveze, odnosno za izostanak dugovanog rezultata. To će, recimo, biti u situaciji kada je stranka dala nalog advokatu da sačini pismeno zaveštanje pred svedocima, pa lice, koje je zaveštajni naslednik, izgubi to svoje pravo zbog poništenog zaveštanja usled nepoštovanja forme. Odgovornost će u ovom slučaju postojati jer advokat, imajući u vidu profesiju kojom se bavi, mora znati zakonom propisanu formu za zaveštanje pred svedocima i ne može se eskulpirati od odgovornosti za štetu dokazujući da je postupao u skladu sa standardom dužne pažnje.

 

 

Zaključak

 

Кada se govori o standardu dužne pažnje advokata ne može, se a ne apostrofirati da je to zapravo standard razumno razboritog lica, koje mora svoje obaveze da izvršava sa stepenom pažnje koji bi uložio razumno razboriti čovek pod sličnim okolnostima koji je u istoj poziciji kao advokat. Advokati ne mogu da se brane argumentima da nemaju dovoljno znanja i poslovnog iskustva za preduzimanje poslova iz svoje profesionalne delatnosti jer oni imaju, kao što je na početku i rečeno, zakonom propisanu obavezu da stiču i usavršavaju znanja i veštine potrebne za stručno, nezavisno, samostalno, delotvorno i etično obavljanje advokatske službe.