U prekršajnom postupku često se vrši saslušanje službenog lica, katkada u svojstvu podnosioca zahteva ili pak kao svedoka. Sudija mora upozoriti svakog svedoka na kazivanje istine pod pretnjom krivične odgovornosti.
Donoseći odluku o odgovornosti za prekršaj, sudija mora da ceni svaki dokaz (pa i iskaz svedoka) posebno, a i u međusobnoj vezi s drugim dokazima. To znači da na taj način mora da se ceni i iskaz službenog lica.
Često su to svedočenja policajaca kod uočavanja saobraćajnih prekršaja ili prilikom remećenja javnog reda i mira, inspektora nadležne inspekcije o uočenom stanju na terenu i druge slične situacije.
Ukoliko je iskaz službenog lica u suprotnosti s iskazom okrivljenog, sudija mora ceniti da li službeno lice ima bilo kakav nedozvoljeni motiv za davanje iskaza ukoliko se na to ukazuje, ali i da li je taj iskaz precizan, siguran, uverljiv, dovoljan, a eventualno, i ako jeste takav, da li je svedok objektivno imao uslove da vidi i prenese ono što mu je poznato.
U zaključku, recimo da sud ne poklanja automatski veru službenom licu kao svedoku, već brižljivo treba i mora da ceni taj iskaz na isti način kao iskaz okrivljenog, iskaze ostalih svedoka, a sve u vezi s ostalim dokazima.