U okviru građanske materije, prava i interesi građana štite se u parničnom postupku. Ovakav postu pak pretpostavlja da između dve ili više osoba postoji sporna situacija u vezi s kojom se od nadležnog suda zahteva da donese odluku o tome koja je strana u pravu. Strane u parničnom postupku su uvek tužilac i tuženi, a parnični postupak se pokreće tužbom koju tužilac dostavlja nadležnom sudu. Ovaj postupak se pokreće s ciljem zaštite nekog građanskog prava tužioca: primera radi, to može biti situ acija u kojoj tužilac smatra da je tuženi u obavezi da mu nadoknadi štetu prouzrokovanu sopstvenim nesavesnim ili protivpravnim ponašanjem. Takođe, u parničnom postupku, tužilac ima mogućnost da zahteva od suda da obaveže tužioca da ispuni jednu ili više obaveza koje su predviđene ugovorom zaključenim između tužioca i tuženog, a u vezi s kojim se pojavila sporna situacija.
Tužilac u tužbi označava tuženog, odnosno lice u odnosu na koje traži pravnu zaštitu, opisuje spornu situaciju i predlaže izvođenje dokaza na osnovu kojih će uveriti sud u istinitost svojih tvrdnji. Kao doka zna sredstva mogu se koristiti pismena, iskazi svedoka, nalazi i mišljenja veštaka, ali i izjave samih strana. Tuženi takođe ima pravo da se u odgovoru na tužbu izjasni o navodima tužioca i da predloži izvođenje dokaza kojima bi osporio tužiočeve tvrdnje. Po izvođenju dokaza i njihovoj oceni, sud donosi odluku u vidu presude, koja deluje obavezujuće na strane u sporu, a protiv koje nezadovoljna stranka može uložiti žalbu i na taj način pokrenuti drugostepeni postupak.
Parnični postupak je detaljno uređen Zakonom o parničnom postupku.