Oštećeni se može pojaviti kao tužilac pod uslovom da je optužnica potvrđena ili je određen glavni pretres u skraćenom postupku, a javni tužilac izjavi da odustaje od optužbe. Sud će tada pitati oštećenog da li hoće da preuzme krivično gonjenje i optužbu. Ako oštećeni nije prisutan, sud će ga u roku od osam dana obavestiti o odustanku javnog tužioca od optužbe i poučiti da može da se izjasni da li hoće da preuzme gonjenje i zastupa optužbu. Oštećeni može da se izjasni odmah ili najkasnije u roku od osam dana o tome da li hoće da preuzme krivično gonjenje i zastupa optužbu. Ukoliko oštećeni izjavi da preuzima krivično gonjenje, sud će nastaviti glavni pretres, odnosno odrediti glavni pretres. U slučaju da se oštećeni ne izjasni u roku ili izjavi da ne želi da preuzme krivično gonjenje, krivični postupak se okončava.
Da bi oštećeni mogao da realizuje svoja prava u pogledu preuzimanja gonjenja od javnog tužioca, mora da bude prisutan na suđenju2 i da dâ tačne i potpune podatke o svojoj adresi stanovanja. Ako oštećeni nije prisutan, a uredno je pozvan, ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese prebivališta ili boravišta, sud će smatrati da oštećeni neće da nastavi gonjenje.
Ukoliko je preuzeo gonjenje, oštećeni ima skoro ista prava kao javni tužilac u postupku, izuzev specifičnih prava koje javni tužilac ima kao državni organ.
Generalno posmatrano, bez obzira na to da li je privatni tužilac ili je preuzeo gonjenje pošto je javni tužilac odustao od gonjenja, oštećeni ima pravo da zastupa optužbu, što znači da obrazlaže sadržinu privatne tužbe ili optužnice, odnosno optužnog predloga, da iznosi uverenje zbog čega smatra da je okrivljeni izvršio krivično delo, da predlaže i obrazlaže dokaze koji potvrđuju krivicu okrivljenog i da angažuje advokata i zahteva postavljanje punomoćnika. To znači da tokom saslušanja okrivljenog može da mu postavlja pitanja kojima proverava da li je ono što je okrivljeni izneo u odbrani istina. Oštećeni kao tužilac može da ispituje svedoke. Svedoku se, kao i okrivljenom, ne mogu postavljati nejasna, neodređena pitanja, niti pitanja koja sadrže obmanu ili pretpostavku da je priznao nešto što nije. Pitanja kojima se svedok navodi na odgovor mogu se postavljati samo svedoku kog je predložila odbrana.3 To su najčešće pitanja koja dopuštaju odgovore da ili ne. Recimo, neka osoba je izvršila tešku krađu obijanjem stana. Da bi se utvrdilo da li se kradljivac nalazio u zgradi u kojoj je obijen stan u vreme kada je izvršeno obijanje, pitanje oštećenog kao tužioca koje navodi na odgovor okrivljenog glasilo bi: „Petog aprila 2019. godine u 10 časova bili ste u zgradi u ulici ___________. Da li je to tačno?“ Odgovor: „Tačno“. „To je bio četvrtak, zar ne?“ Odgovor: „Da“.