Prilikom sastavljanja smrtovnice, javni beležnik ispituje da li je preminuli ostavio testament. Može se desiti da je testament deponovan u sudu ili kod beležnika, što će beležnik svakako ispitati. S druge strane, može se desiti da neko od srodnika podnese testament beležniku. U tom slučaju, nakon što se sastavi smrtovnica, sledeći korak predstavlja proglašenje testamenta.
Šta je proglašenje testamenta?
Proglašenje testamenta je radnja u postupku koja podrazumeva da javni beležnik (ili sud) pred dva punoletna svedoka:
- pročita testament,
- utvrdi u kom stanju je testament primljen (da li je predat otvoren, zatvoren, da li je bio zapečaćen i sl.),
- utvrdi da li ima nečeg sumnjivog u samom tekstu (prepravljano, dodavano, brisano i sl.),
- proglasi ga.
Važno je znati: momenat proglašenja testamenta je važan i zbog rokova za podnošenje tužbi (npr. za osporavanje testamenta, zaštite nužnog dela itd.).
Ukoliko su na proglašenju prisutni svi potencijalni naslednici – zakonski i testamentarni, mogu se odmah izjasniti o testamentu, prihvatiti njegovu formu i sadržinu, te preći na davanje nasledničkih izjava i okončati postupak.
Šta ako sumnjamo u valjanost testamenta?
U praksi nije retko da zakonski naslednici osporavaju ceo ili jedan deo testamenta. Na primer, smatraju da ostavilac nije bio pri „čistoj svesti i zdravoj pameti“ kada je sastavljao testament. Pored toga, neke od češćih situacija su i: 1) kada se smatra da je umrli možda bio prisiljen da sastavi takav testament; 2) kada se smatra da testament nije sačinjen onako kako zakon propisuje (npr. kod pismenog testamenta pred svedocima nema potpisa svedoka).
U tim slučajevima potrebno je pokrenuti postupak radi osporavanja testamenta. Time se prekida ostavinski postupak, a počinje parnični postupak pred osnovnim sudom.
Važno je znati: Kada postoji testament potrebno je da se svi zakonski naslednici saglase s njegovim postojanjem i sadržinom. U suprotnom se ostavina prekida i pokreće parnični postupak. Onaj koji spori testament je dužan da dostavi primerak podnete tužbe u roku od 30 dana od prijema rešenja o prekidu ostavine. Ako to ne uradi, postupak se nastavlja bez obzira na njegove primedbe. Tužba se može podneti i naknadno, ali najkasnije u roku od deset godina od proglašenja testamenta.
Šta ako sam zakonski naslednik i oštećen sam testamentom?
Zakon najbliže srodnike – naslednike štiti od preterane samovolje umrlog time što im garantuje takozvani nužni deo.
Nužni naslednici su deca preminulog i njihovi potomci, usvojenici i njihovi potomci, supružnik, roditelji, braća i sestre, babe i dede i ostali preci preminulog. Oni imaju pravo da osporavaju testament kojim je povređen njihov nužni deo.
Nužni deo se razlikuje u zavisnosti od toga ko je naslednik. Tako nužni deo može da predstavlja polovinu onoga što bi po zakonu dobili sin ili ćerka ostavioca, dok kod ostalih nužnih naslednika ovaj deo iznosi trećinu zakonskog dela. Ova zaštita nije automatska, već se ostvaruje u posebnom parničnom postupku koji mora da pokrene onaj ko tvrdi da mu je povređen nužni deo, i to samo u svoje ime.
Na primer, ako bi ćerka, kao zakonski naslednik, nasledila trećinu imovine (pored majke i brata), a otac je sve ostavio sinu testamentom, onda ćerka ima pravo da zahteva od suda polovinu onoga što bi joj pripalo kao zakonskom nasledniku. To znači da bi njen nužni deo bio jedna šestina nasleđa.
Važno je znati: rok za podnošenje tužbe za zaštitu nužnog dela je tri godine od smrti ostavioca ako je nužni deo povređen poklonima ostavioca ili tri godine od proglašenja testamenta ako je nužni deo povređen testamentom.