Za uspeh ustavne žalbe od izuzetne je važnosti da podnosilac ustavne žalbe dobro obrazloži, odnosno argumentima ubedi Sud da mu je aktom ili radnjom organa javne vlasti povređeno ili uskraćeno ustavno pravo i sloboda. Tokom 2021. godine Ustavni sud je doneo važnu odluku kojom je usvojio ustavnu žalbu kojom se utvrđuje da je povređena zaštita od zabrane trgovine ljudima, odnosno da je podnositeljka ustavne žalbe bila žrtva takve povrede, uz povredu prava na pravično suđenje.
U odluci i obrazloženju Ustavnog suda vidimo da je podnositeljka ustavne žalbe jasno i sistematično izložila način na koji joj je povređeno ustavno pravo i sloboda, pre svega odlukama organa krivičnog progona. U ustavnoj žalbi su izneti podaci iz krivičnog postupka, ali samo u onoj meri u kojoj je to postupanje bilo od važnosti za odlučivanje o povredi zaštite od zabrane trgovine ljudima i povredi prava na pravično suđenje.
Ustavni sud je u svojoj odluci citirao ovako koncipiranu ustavnu žalbu, odnosno preuzeo strukturu argumentacije podnositeljke ustavne žalbe, te na osnovu te argumentacije, uz određene dodatne provere, doneo odluku čije najvažnije delove ovde predstavljamo.
P R I M E R
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Jovan Ćirić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. marta 2021. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na zabranu trgovine ljudima, zajemčeno članom 26. stav 2. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava iz člana 26. stav 2. Ustava. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 4219/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. Ustava Republike Srbije.
4. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
5. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
O b r a z l o ž e nj e
1.1. M. Đ. iz Pančeva podnela je Ustavnom sudu, 22. februara 2017. godine, preko punomoćnika T. K, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 22, 26, 32. i 36. Ustava Republike Srbije i prava iz čl. 4. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i radnje Višeg suda u Beogradu koja se ogleda u povredi prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. Ustava, u postupku koji je vođen u predmetu K. 4219/10 Višeg suda u Beogradu.
Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.
Podnositeljka izjavljuje ustavnu žalbu kao lice koje je u osporenom krivičnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje imalo svojstvo oštećene.
1.2. U ustavnoj žalbi je, između ostalog, izneto:
1.2.1. Navodi koji se odnose na povredu prava iz člana 32. Ustava
- da je „Više javno tužilaštvo u toku glavnog pretresa, a nakon potvrđivanja optužnice primenilo institut odlaganja krivičnog gonjenja, pa je svojim aktom Kt. 1113/10 od 8. septembra 2016. godine obavestilo sud da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja okrivljenog I.P, s obzirom na to da je okrivljeni izvršio u roku meru koja mu je naredbom o odlaganju krivičnog gonjenja odredilo tužilaštvo. Rešenje o obustavi krivičnog postupka Višeg suda u Beogradu K. 4219/10 od 15. septembra 2016. godine je nezakonito s obzirom na to da je Viši sud u Beogradu bitno povredio odredbe člana 352. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku. Sud nije imao zakonsko ovlašćenje da donese pobijano rešenje s obzirom na to da u konkretnom slučaju nisu bile ispunjene zakonske pretpostavke za donošenje rešenja“;
- da je sud pogrešno utvrdio bitne činjenice za donošenje osporenog rešenja, jer nadležni javni tužilac ovlašćenje za primenu instituta odlaganja krivičnog gonjenja ima samo kao organ u predistražnom i istražnom postupku i u tom smislu može jedino odbaciti krivičnu prijavu; kako javni tužilac posle potvrđivanja optužnice više nema pravni položaj organa, već stranke u postupku, javni tužilac nije imao ni pravo odbacivanja krivične prijave, a ni pravo odustanka od optužbe iz razloga primene ovog instituta;
- da se „oportunitet prema okrivljenom I.P. nije mogao primeniti jer je optužnica potvrđena, o kom spornom pravnom pitanju se jasno izjasnio i Vrhovni kasacioni sud na sednici od 2. decembra i 14. decembra 2013. godine“;
- da „kako je Više javno tužilaštvo u Beogradu o nezakonitom ‘odustanku od optužbeʼ primenom instituta odlaganja krivičnog gonjenja, Sud obavestio aktom Kt. 1113/10 od 8. septembra 2016. godine, to je i Viši sud u Beogradu takođe doneo nezakonito i nepravilno rešenje o obustavi krivičnog postupka K. 4219/10 i to van glavnog pretresa dana 15. septembra 2016. godine. Ovaj akt nadležnog javnog tužioca o ‘odustankuʼ i rešenje Suda o obustavi krivičnog postupka, oba po donošenju, nisu dostavljeni oštećenoj kako bi se izjasnila da li želi da stupi na mesto javnog tužioca i zastupa optužbu“;
1.2.2. Navodi koji se odnose na povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. Ustava
- da je osporeni krivični postupak trajao sedam godina, kao i da je oštećena M. Đ. redovno dolazila na glavni pretres;
- da je najveći broj puta zakazani glavni pretres odložen zbog sprečenosti branioca okrivljenih;
- da je glavni pretres zakazan 27 puta, od čega je odložen 17 puta;
1.2.3. Navodi koji se odnose na povredu prava na jednaku zaštitu pred sudovima zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava
- da je „Sud takođe, suprotno članu 52. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, pre proteka propisanog roka, računajući od dana izjave javnog tužioca o odustanku od optužbe, u kom roku je ona mogla i imala pravo da se izjasni da želi da zastupa optužbu i stekne položaj oštećene kao tužioca i to van glavnog pretresa, doneo ovo osporavano rešenje o obustavi postupka i oglasio ga pravnosnažnim. Na taj način Sud je grubo povredio prava oštećene propisane članom 50. (pravo na obaveštenje o odbacivanju krivične prijave ili o odustanku javnog tužioca od krivičnog gonjenja) i član 52. (pravo da se izjasni u propisanom roku da li želi da preuzme krivično gonjenje)“;
1.2.4. Navodi koji se odnose na povredu prava zajemčenog članom st. 2. i 3. Ustava.
- da je okrivljenima prvobitnom optužnicom stavljeno na teret krivično delo trgovine ljudima iz člana 388. stav 6. u vezi st. 3. i 1. Krivičnog zakonika, a izmenjenom optužnicom V.S. i D.B. je stavljeno na teret krivično delo posredovanje u vršenju prostitucije, dok je potom u odnosu na I.P. prekvalifikovano u krivično delo pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela iz člana 333. stav 2. Krivičnog zakonika;
- da „na osnovu svih izvedenih dokaza tokom postupka, nedvosmisleno proizlazi da su okrivljeni u grupi, silom i pretnjom, zloupotrebljavajući teške prilike maloletne oštećene vršili njenu eksploataciju primoravajući je na pružanje seksualnih usluga za koje su uzimali novac od klijenata, što su i sami u svojim iznetim odbranama potvrdili. Iz navedenih dokaza u krivičnom postupku nedvosmisleno i jasno proizlazi da se u radnjama okrivljenih stiču obeležja izvršenja krivičnog dela trgovine ljudima i to u kvalifikovanom obliku, s obzirom na to da je krivično delo izvršeno prema maloletnom licu“;
- da je „obeležja radnje izvršenja krivičnog dela posredovanje u vršenju prostitucije i to učestvovanje u predaji drugome radi vršenja prostitucije (je) moguće samo u situaciji dovođenja u vezu klijenata i osobe koja se prostituiše bez naknade ili uz naknadu čiju vrstu i vrednost slobodnom voljom dominantno definiše osoba koja se prostituiše i koja i u slučaju prethodnog dogovora ima mogućnost da bira i odabira klijente, da određuje način angažmana i vrstu pružanja seksualnih usluga, a naročito izbor prestanka bavljenjem prostitucijom. Oštećena u konkretnom slučaju nije ostvarivala nikakvu zaradu, nije imala ni slobodu izbora u pogledu bilo čega od navedenog, već je na to bila prisiljena od strane okrivljenih. Čak i u slučaju dobrovoljnog pristanka, dati pristanak nema značaja ukoliko se osoba koja se predaje radi bavljenja prostitucijom eksploatiše“;
- da je potpuno zanemarena činjenica da se radi o maloletnoj oštećenoj, te da za postojanje krivičnog dela trgovine ljudima izvršene prema maloletnom licu uopšte i nije potrebno dokazivati upotrebu sile, pretnje ili drugih sredstava izvršenja;
- da je oštećena tokom glavnog pretresa trpela dodatnu traumu i stres, na šta ukazuje veštačenje obavljeno od sudskih veštaka A. J. i N. J, iz koga proizlazi da je oštećena u vreme veštačenja trpela posledice pretrpljene traume koje se detektuje kao posttraumatski stresni poremećaj, te da zbog pretrpljenog straha kroz koji je prošla izvršenjem krivičnog dela od strane okrivljenih nastoji da potisne proživljena iskustva i uspostavi kontrolu nad dešavanjima u sopstvenom životu.