Učesnici u izbornoj kampanji nikada ne mogu biti u potpunosti ravnopravni i to ne mora biti nečija krivica. Normalno je, na primer, da stranka koja ima veliki broj članova i simpatizera može da postavi više štandova za promociju i tako obezbedi veću vidljivost od potpuno novog učesnika na političkoj sceni. Razumljivo je da će mediji češće pozivati u debatne emisije predstavnike onih izbornih lista kojima predizborne ankete daju bolje šanse za uspeh i da će u izbornoj hronici posvetiti veću pažnju završnoj konvenciji stranke na kojoj je bilo 20 hiljada ljudi nego promociji stranke u seoskom domu kulture na kojoj se okupilo 200 građana.
Kampanja nije poštena ako kandidati, stranke i drugi predstavnici izbornih lista zloupotrebe svoju bolju početnu poziciju, naročito ako ulaze u izbore s pozicije vlasti u celoj državi ili u nekom gradu.
Kampanja je nepoštena i kada se učesnici izbora ili njihovi skriveni pomagači koriste nečasnim sredstvima – na primer, kada javno iznose teške optužbe o svojim protivnicima, a ovi u kratkom vremenu pred izbore nemaju mogućnost da se od takvih optužbi odbrane. Ravnopravnost se još drastičnije narušava kada učesnici na izborima, umesto da uvere građane da su njihov program i kandidati najbolji, birače zastrašuju, ucenjuju ili im nude neku nagradu u zamenu za glas.
Izborna trka je takođe neravnopravna kada se neki učesnici trude da poštuju pravila o dozvoljenim izvorima finansiranja i da izveštavaju revnosno o svojim troškovima, a drugi ta pravila otvoreno krše.
Najzad, kampanju mogu da učine nepoštenom i neravnopravnom ne samo stranke i kandidati, već i spoljni akteri – državni organi koji ne otklanjaju i ne kažnjavaju jednako uočene nepravilnosti; medijske i druge firme koje favorizuju jednu listu ili kandidata; istraživači javnog mnjenja koji lažiraju nalaze; pojedinci i organizacije koji se lažno predstavljaju kao neutralni komentatori izbornog procesa; bogati pojedinci i firme ili strane države koje skriveno finansiraju izbornu kampanju.