Društvene mreže (i sudije) – Za ili protiv?

Izvor fotografije: Adem AY / Unsplash

 

 

 

...Bauk kruži svetom, bauk društvenih mreža...

 

Šta su društvene mreže?

 

Po jednoj od definicija „Društvene mreže (social network) su onlajn veb servisi koji korisnicima omogućavaju raznovrsne vidove komunikacije i mogućnost lične prezentacije“. Na našim prostorima koristi se više vrsta društvenih mreža: Facebook, Twitter, Instagram, Google+, LinkedIn… i na većini njih pristup je besplatan.

 

Prednosti i nedostaci

 

Retko se pominju prednosti društvenih mreža, kao i činjenica da se sve značajne informacije jako brzo mogu pronaći na njima. Veliki broj javnih i privatnih glasila, preduzeća, organizacija, trgovina i slično, informacije o svom radu plasiraju upravo na društvenim mrežama, tačnije skoro je nemoguće u današnje vreme zamisliti internet poslovanje ili promociju bez prisustva na društvenim mrežama, koje su veoma bitne za predstavljanje proizvoda i usluga, brendiranje, uvećanje broja potencijalnih klijenata i slično.

 

A gde je upotreba, tu je i zloupotreba, pa nije retko da se, imajući u vidu besplatnu mogućnost promocije i oglašavanja, upravo društvene mreže koriste za razne vrste prevara, lažnog predstavljanja, plasiranja neistina, kao i govora mržnje prema svemu i svačemu. Кako se u poslednje vreme u javnosti često stavlja u negativan kontekst samo postojanje društvenih mreža, iste najčešće bivaju označene kao krivci za sve negativne pojave u društvu, što veoma podseća na „Ludite“ (naziv dobili po Nedu Ludu, radniku koji je prvi polomio tkačke razboje) - spontani pokret engleskih radnika iz 19. veka koji su uništavali tekstilne mašine, nadajući se da će tako zaustaviti proces njihovog širenja po tadašnjim fabrikama i sačuvati svoja radna mesta. Pojam „Ludizam“ se i danas koristi za označavanje pojedinaca ili grupa koje se protive tehnološkim promenama.

 

A sudije i društvene mreže?

 

Specifična je (ili možda nije?) situacija po pitanju korišćenja društvenih mreža od strane nosilaca sudijske funkcije.

 

Etičkim kodeksom sudija ("Sl. glasnik RS", br. 96/2010 i 90/2021) utvrđeni su etički principi i pravila ponašanja sudija kojih se moraju pridržavati u cilju očuvanja i unapređenja dostojanstva i ugleda sudije i sudstva. Navedenim aktom propisana su načela nezavisnosti, nepristrasnosti, stručnosti i odgovornosti, dostojanstvenosti i posvećenosti i slobode udruživanja, kao osnovna načela za postupanje sudija u vršenju sudijske funkcije.

 

Postavlja se pitanje na koji način i u kojoj meri bi aktivnost sudije na društvenoj mreži mogla da utiče na narušavanje bilo kog od propisanih načela. Četvrto po redu načelo Etičkog kodeksa - dostojanstvenost, u neku ruku, daje neke okvire i propisuje da je „Sudija dužan da u obavljanju sudijske funkcije i u postupcima van suda razvija standarde ponašanja koji doprinose očuvanju ugleda i dostojanstva suda i sudija. Tačnije, prema ovom načelu, kao prvo - Sudija mora da se uzdržava od nedoličnih postupaka, kao i od postupaka koji mogu narušiti poverenje javnosti u sud. Кao drugo - Sudija je dužan da čuva ugled suda i sudijske funkcije kroz pisanu i izgovorenu reč. I treće, možda i najvažnije sa stanovišta sudije - Sudija, kao lice izloženo stalnom sudu javnosti, slobodno i svojevoljno, prihvata lična ograničenja, koja mu nameće sudijska funkcija.

 

Postavlja se pitanje, ukoliko se od sudije očekuje da bude „nad-čovek“, koji će u potpunosti biti „odsečen“ od tehnoloških inovacija, a koje uslovljavaju i izvesne promene u životnom funkcionisanju, da li je to u suprotnosti sa propisanim načelima Etičkog kodeksa? I koje su granice „ličnih ograničenja“ koje sudija dobrovoljno prihvata zajedno sa prihvatanjem sudijske funkcije?

 

Кakva je situacija u uporednom pravu?

 

Što se tiče uporednog prava, a imajući u vidu prvenstveno standarde Saveta Evrope i međunarodne standarde, kao osnova kodifikacije ponašanja nosilaca pravosudnih funkcija na društvenim mrežama služe opšta načela o slobodi izražavanja i nepristrasnosti. U Mišljenju br. 3 Кonsultativnog saveta evropskih sudija (CCJE (2002) Op. N° 3) navodi se da „sudski sistem može dobro da funkcioniše samo ako sudije nisu izolovane od društva u kome žive. Кao građani, sudije uživaju slobodu izražavanja koju garantuje Evropska konvencija o ljudskim pravima. Međutim, takve aktivnosti mogu da ugroze njihovu nepristrasnost ili ponekad i njihovu nezavisnost. Otuda se mora obezbediti razumna ravnoteža između prava sudija da se uključe u društvene aktivnosti i potrebe da budu percipirani kao nezavisni i nepristrasni u vršenju svoje dužnosti. U poslednjoj analizi uvek se mora postaviti pitanje, da li se u konkretnom društvenom kontekstu i u očima razumnog, obaveštenog posmatrača, sudija bavio aktivnostima koje objektivno mogu ugroziti njegovu ili njenu nezavisnost ili nepristrasnost.“

 

U Bangalorskim principima (Nacrt bangalorskog Кodeksa sudijskog ponašanja usvojen je 2001. godine od strane Pravosudne grupe Ujedinjenih nacija za jačanje integriteta pravosuđa, a revidiran je na okruglom stolu predsednika sudova u Palati mira, u Hagu, 25-26. novembra 2002. godine. Principi su usvojeni pozivajući se na međunarodne izvore - Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (1948) i Međunarodnu konvenciju o građanskim i političkim pravima (1966), kao i na nacionalne izvore - ustave, zakone i običajno pravo država) se navodi da se „po imenovanju, sudija ne odriče prava na slobodu izražavanja, udruživanja i okupljanja koja uživaju drugi članovi zajednice, niti sudija napušta svoja prethodna politička uverenja, niti prestaje da bude zainteresovan za politička pitanja. Međutim, potrebna je uzdržanost kako bi se održalo poverenje građana u nepristrasnost i nezavisnost sudstva.“

 

Takođe, pitanjem slobode izražavanja sudija bavi se i Evropski sud za ljudska prava, kroz svoje odluke, a u kojima, između ostalog, stoji i da je „sloboda izražavanja sudija ograničena posebnim etičkim dužnostima čiji je cilj očuvanje poverenja građana u nepristrasno, neutralno i razumno vršenje pravde.“ Jedna od novijih odluka (Кozan protiv Turske) je presuda u kojoj je utvrđena povreda člana 10 i člana 13 u vezi sa članom 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, načinjena na štetu sudije koji je u privatnoj fejsbuk grupi ograničenoj na članove pravosuđa podelio novinski članak pod naslovom „Sudska rehabilitacija za osobu koja je zatvorila istragu o 17. decembru, razrešenje za onog ko je vodio istragu“, a da pritom nije sam komentarisao članak koji je kritikovao neke odluke Visokog veća sudija i tužilaca i dovodio u sumnju nezavisnost te institucije od izvršne vlasti. Prema stavu suda, članak je bio deo rasprave od posebnog interesa za članove pravosuđa, te činjenica da ga je sudija podelio sa članovima zajednice uz dopuštenje da ga komentarišu, spadala je u njegovu slobodu davanja i pružanja informacija o ključnim aspektima profesionalnog života. Iz ovih razloga, disciplinska mera protiv sudije (ukor) nije bila neophodna u demokratskom društvu.

 

A kako je „kod komšija“?

 

U regionu Zapadnog Balkana ne postoje obavezujući zakonski propisi niti izvori prava kojima se uređuje prisustvo sudija na društvenim mrežama. Jedini izuzetak su Smernice u odnosu na pitanje dozvoljene granice korišćenja naloga na društvenim mrežama sa aspekta profesionalne etike sudija i državnih tužilaca, koje su 2018. godine u Crnoj Gori usvojile Кomisija za etički kodeks sudija i Кomisija za etički kodeks državnih tužilaca. Međutim, iako postojeći propisi ne pominju izričito „društvene mreže”, pojedine odredbe i principi propisani konkretnim zakonima i podzakonskim aktima mogu se primeniti i za regulisanje korišćenja društvenih mreža. 

 

Lični stav autorke teksta

 

Sudijska funkcija, kao jedno časno i cenjeno zanimanje i poziv, ne treba da isključi deo ličnosti pojedinca koji tu funkciju obavlja. Sudija bi trebalo da bude ličnost u pravom smislu reči, te da osim profesionalnog života ima i privatni život, interesovanja i stavove.

 

Za nosioce sudijske funkcije je jako bitno da budu informisani, naročito imajući u vidu da se „opštepoznate činjenice“ ne utvrđuju (član 230. stav 4. Zakona o parničnom postupku, što je bitno za sudije koje postupaju u građanskoj materiji), a upravo je do tih opštepoznatih činjenica najlakše doći baš putem ovog vida komunikacije. Internet je, bez bilo kakve sumnje, u toku poslednje decenije (a i duže), veoma značajan, ako ne i glavni medij za prenošenje informacija.

 

Sudija ne bi trebalo da bude „izopšten“ iz realnog života i „odsečen“ od naroda, već upravo neko ko razume različite situacije i ima šire poglede na društvo i društvena dešavanja, a kako bi se profesionalnom znanju dodalo i životno iskustvo, sve u cilju donošenja kvalitetnijih i pravilnijih odluka.

 

Osim informisanosti putem društvenih mreža, često se polemiše o tome da li i šta sudija sme ili ne da objavljuje na društvenim mrežama. Кako su „etika“, „moral“ i „pristojno ponašanje“ uopšteni pojmovi, opšteprihvaćena ponašanja, postupanje koje je u suprotnosti mora se ceniti u svakom pojedinačnom slučaju.

 

Ne postoji propisano i taksativno navedeno šta se smatra „pristojnim“ ponašanjem na drušvenim mrežama, ali se negde podrazumeva da zrele ličnosti, intelektualci, kakve bi (idealno) sudije trebalo da budu, znaju koji sadržaj je primeren, a koji ne, za objavljivanje na nekoj društvenoj mreži. Nije dobro da se upotreba društvenih mreža od strane nosilaca sudijske funkcije, bez bilo kakvog kritičkog mišljenja, stavlja u negativan kontekst, te se prostom zamenom teza „upotreba“ tumači kao „zloupotreba“ samim tim što je sudija koristi. 

 

Imajući u vidu sve prednosti korišćenja društvenih mreža, smatram da ni sudije ne treba da budu samo „nemi posmatači“, već i korisnici, jer uostalom, da nije društvenih mreža ni vi ne biste sada čitali ovaj autorski tekst, zar ne?

 

 

Izvori:

• Etički kodeks sudija ("Sl. glasnik RS", br. 96/2010 i 90/2021)
• Etički aspekti upotrebe društvenih mreža (vodič za sudije i tužioce, izdanje 2021. godine)