Najave događaja

molan-filipovic-5.jpg

Pravosuđe u medijima

Milan Filipović - Pravni savetnik u Komitetu pravnika za ljudska prava

Autor fotografije: Elijah O'Donnell

 

Državne institucije su u velikoj meri izgubile poverenje građana. Upravo tamo gde je poverenje najvažnije za zaštitu njihovih prava, ono je na najnižem nivou. Naime, građani najmanje veruju pravosuđu. Neznatan rast poverenja koji je zabeležen u Funkcionalnoj analizi pravosuđa je ipak bio veći kod građana koji su imali kakva takva iskustva sa pravosuđem u odnosu na one koji su utiske o pravosuđu mogli steći samo putem medijskih izveštaja. Imajući u vidu pretežno negativan ton izveštavanja nizak nivo poverenja građana u pravosuđe nije začuđujući. Na kome leži odgovornost za ovakvu situaciju – da li isključivo na medijima, ili je oni dele sa izvršnom vlašću, pa možda i samim pravosuđem?

 

Lako bismo mogli okriviti tabloide zbog neprofesionalnog izveštavanja i kršenja pretpostavke nevinosti ljudi koji na kraju često budu oslobođeni krivične odgovornosti. Koliko često takvi mediji preuzimaju ulogu suda govore alarmantni podaci Saveta za štampu po kojima je povreda pretpostavke nevinosti najčešći vid kršenja kodeksa novinara Srbije. Izveštavanje medija povodom ubistva pevačice Jelene Marjanović, u kojem su, između ostalih, za ubistvo javno optuženi muž, svekar, tri člana porodice Marjanović i braća Rojko, trebalo bi da se nađe u udžbenicima žurnalistike, kao primer povrede pretpostavke nevinosti. Međutim, tužilaštvo koje je ovlašćeno da protiv medija pokreće prekršajne postupke, to ovlašćenje nije iskoristilo u ovom slučaju, ali ni i mnogobrojnim sličnim situacijama.

 

Brojne su i nekorektne izjave i komentari javnih funkcionera u medijima o sudskim postupcima koji takođe predstavljaju pritisak na pravosuđe, motivisan sakupljanjem političkih poena u navodnoj borbi protiv korupcije. Oni često komentarišu hapšenja, ali i oslobađajuće presude. Jedan među brojnim primerima je i izjava Aleksandra Vučića koji je povodom oslobađajuće presude Miroslavu Miškoviću 2017. godine izjavio: „Evo vam tajkuni, neka vam vode državu i neka pokradu sve što je stvoreno!“Mišković koji je uhapšen pet godina ranije, nedugo nakon formiranja Vlade predstavljao je od prvih „uspeha“ u borbi protiv korupcije koji je Vučić 2012. godine prokomentarisao rečima: „Niko, pa ni Mišković, ne može da pobedi Srbiju

 

U poslednje vreme, pored uobičajenog pritiska, provladini mediji sve više i više usmeravaju direktne napade na one sudije i tužioce koji u javnosti izražavaju svoje mišljenje o predstojećim izmenama Ustava koje bi trebalo da obezbede nezavisnost pravosuđa od uticaja izvršne vlasti. Pojedinci iz pravosuđa tako sve više i više postaju predmet kampanja blaćenja tabloida i pojedinaca koji tendenciozno komentarišu njihove stavove, poput uvredljivih komentara koje su narodni poslanici SNS-a uputili sudiji Miodragu Majiću u vezi sa njegovim mišljenjem o izmenama Krivičnog zakonika kojim je uvedena kazna doživotnog zatvora bez mogućnosti uslovnog otpusta. Pri tome, država takvo izveštavanje medija ne kažnjava, već podobne medije koji učestvuju u kampanjama blaćenja nagrađuje davanjem državnih subvencija.

 

Sa druge strane, podaci CINS-a govore o tome da je na osnovu oko 6000 krivičnih prijava podnetih za korupciju doneto svega 300 presuda, iz čega se može zaključiti da deo odgovornosti za nedostatak poverenja građana svakako snosi i pravosuđe. Odgovornost pravosuđa prevashodno leži u tome da građanima objasni uzroke ove frapantne razlike, odnosno da da li je reč o teškoćama u dokazivanju korupcije ili o velikom broju neosnovanih ili tendencioznih krivičnih prijava. Tim pre što se građanima kroz neetičko medijsko izveštavanje nameće jedino logičko objašnjenje, a to je da je pravosuđe koje ne podiže optužnice ili oslobađa „očigledno krive“ ljude zapravo korumpirano.

 

U zemlji zarobljenoj u korupciji, ona svakako ne zaobilazi pravosuđe, ali je ona pre svega generisana načinom prijema i napredovanja kadrova. Tužilaštvo tako retko pokreće postupke na osnovu verodostojnih tekstova istraživačkih novinara, iako im se dokazi nude praktično na tacni, jer bi na osnovu njih gotovo uvek morali da podignu optužnice za korupciju protiv javnih funkcionera koji se u javnosti predstavljaju kao borci protiv korupcije. Naime, usled presudne uloge koja izvršna vlast ima u izboru sudija i tužilaca, pritisak te grane vlasti predstavlja veću prepreku za zakoniti ishod sudskog postupka nego primanje mita.[1] O pritiscima koje sudije osećaju u svom radu, kao i o potrebi adekvatnog uređenja sistema prijema i napredovanja u pravosuđu pisalo je i Društvo sudija Srbije u svojoj publikaciji iz 2017. godine.

 

Odluke sudova i tužilaštva koje su sporne nisu samo rezultat političkog uticaja već i činjenice da sve karike u lancu počev od policije, tužilaštva, pa do sudova čine ljudi koji nisu deo transparentnog sistema napredovanja zasnovanog na zaslugama. Pored toga, oni su često zaduženi sa brojem predmeta koji objektivno ne mogu kvalitetno da obrade, te u takvoj situaciji forma dobija prevagu nad sadržajem, a statistika nad kvalitetom. U zemlji u kojoj, poput Srbije, ne postoji efikasan sistem disciplinske odgovornosti sudija i tužilaca, što utiče na to da se postupci retko pokreću, a još ređe završavaju ozbiljnijim sankcijama, podozrenje javnosti prema pravosuđu ne bi trebalo da čudi. Ukoliko razmotrimo i ozbiljne probleme sa nepostupanjem policije po nalozima tužilaštva u visoko profilisanim slučajevima, probleme sa veštačenjima i probleme sa zloupotrebom procesnih ovlašćenja kojim se krivični postupci odugovlače i vode u zastarelost, slika postaje nešto jasnija.

 

Pravosuđe nedovoljno radi na tome da građanima približi svoj rad i da promeni negativnu sliku o sebi, iako je to jedan od ciljeva Nacionalne strategije reforme pravosuđa 2013-2018. Curenje informacija iz tekućih istraga, nereagovanje na fabrikovane informacije koje mediji objavljuju, kao i zatvorenost pravosuđa, samo su deo problema koji doprinosi nepoverenju građana. Pod pritiskom rokova i nedostatka informacija od pravosuđa, medijski izveštaj često ne može da ispuni svoj osnovni zadatak da blagovremeno, tačno i objektivno informiše javnost. Sa druge strane, prosečan građanin nema iskustva sa sudom, te njegove stavove o pravosuđu oblikuju upravo mediji. Suočavanje sa neefikasnim i birokratizovanim sistemom u kojem i najjednostavniji postupci traju godinama, samo učvršćuje već izgrađeno uverenje o korumpiranosti i neefikasnosti pravosuđa.

 

Rušenje ovog statusa quo nije moguće bez hrabrih pojedinaca iz pravosuđa i slobodnih medija koji će njihove stavove približiti širem auditorijumu. Jedino mediji imaju moć da ukažu na zloupotrebe izvršno-zakonodavne vlasti u vezi sa sprovođenjem pravosudnih reformi i da pruže podršku pravosuđu u vraćanju poverenje građana. Bez podrške građana suštinske i trajne reforme nije moguće sprovesti u delo i tako otkloniti rizik da će Srbija umesto na putu ka članstvu u EU naredne godine i decenije provesti zarobljena u korupciji.

Izvor:  Tekst preuzet sa sajta  Mons, Milan Filipović 15.10. 2019


 

[1] Prema istraživanju Agencije za borbu protiv korupcije iz 2013.godine svega 1% ispitanika tvrdi da im je direktno i otvoreno tražen mito na sudu, dok 9% tvrdi da je im je mito tražen indirektno, npr. kroz odugovlačenje postupka. Više na: http://www.acas.rs/wp-content/uploads/2012/06/Izvestaj_o_sistemu_pravosudja_-_Final.pdf

Vidi: http://www.acas.rs/wp-content/uploads/2012/06/Izvestaj_o_sistemu_pravosudja_-_Final.pdf

 

Ostavite komentar:

Komentar je dodat i čeka odobrenje.

Smernice za objavljivanje sadržaja

Autori i komentatori sadržaja na Platformi Otvorena vrata pravosuđa individualno su odgovorni za sadržaj objavljenih tekstova, informacija i komentara. Ipak, Platfoma će voditi računa da sadržaj bude dozvoljen za objavljivanje u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima i Zakonom o elektronskim medijima.

Neće biti objavljeni sadržaji:

Autori tekstova, informacija i komentara koji su sudije, tužioci, zamenici tužilaca i advokati će postupati u skladu sa Zakonom o sudijama, Zakonom o javnom tužilaštvu, Zakonom o advokaturi i profesionalnim kodeksima.

Sudije, tužioci i zamenici javnih tužilaca neće:

Prijavite se

Pretraga