Radikalno odstupanje od dostignutog nivoa ljudskih prava - Izmene Zakona o parničnom postupku

Izvor fotografije: Dijalog.net

Predložene izmene Zakona o parničnom postupku (ZPP) značajno umanjuju efekte Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći (ZBPP) i postavljaju nove prepreke pristupu pravdi koje će pogoditi veći broj građana, pa čak i ljude sa prosečnim primanjima. Pod opravdanjem efikasnije naplate sudskih taksi, građanima se direktno povređuju Ustavom garantovana prava poput prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu i pravno sredstvo. Visoke sudske takse već sada veliki broj građana ostavljaju bez mogućnosti da zaštite svoja prava u sudskom postupku. Pravo na pristup sudu podrazumeva pravo pojedinca da svoju pravnu stvar iznese pred sud bez bilo kakvih zakonskih i praktičnih prepreka. Krajem 2019. godine Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći je ovo pravo, barem na papiru, pored siromašnih građana omogućeno i drugim ugroženim grupama ljudi. Uprkos predlozima JUKOM-a da se i oslobađanje od troškova postupka uskladi sa dobijanjem besplatne pravne pomoći, to se nije dogodilo. Praksa oslobađanja troškova postupka na zahtev socijalno ugroženih građana je neujednačena. Dodatno, građani su često u neizvesnosti u pogledu oslobađanja troškova postupka do samog okončanja spora, budući da rok za ovu odluku suda nije propisan. Uprkos tome uvođenjem mogućnosti dobijanja besplatnog advokata, obespravljeni i osiromašeni su korak bliže pravdi. Ministarstvo pravde je predvidelo da će u 2020. godini biti neophodno obezbediti sredstva za angažovanje besplatnog advokata u čak 32.000 sudskih predmeta. Godina za nama donela je mnoge probleme, i manje od hiljadu građana je 2020. godine bilo upućeno na advokate. Da li razlog leži u lošoj proceni, nedostatku novca ili uticaju pandemije korona virusa? Ako je prvobitna zamisao države zaista bila da se Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći svakom pojedincu omogući delotvoran i jednak pristup pravdi, neočekivani predlog izmene načina naplate sudskih taksi u Zakonu o parničnom postupku pokazuje sasvim druge namere.

Nacrt Zakona o parničnom postupku koji je nedavno objavilo Ministarstvo pravde predviđa da se podnesak (tužba, odgovor na tužbu ili žalbu) za koji nije plaćena sudska taksa u zakonskom roku od 8 dana, smatra povučenim. To znači da će građani po prvi put zbog neplaćanja sudske takse u ovako kratkom roku ostajati bez sudske zaštite. Dodatno, ovo dovodi do apsurda da deo ljudi kojima je obezbeđena besplatna pravna pomoć (npr. deca, osobe sa invaliditetom itd.) neće moći da ostvare i pravo na oslobađanje od troškova postupka zbog strožih uslova vezanih isključivo za socijalnu ugroženost. Zbog visine sudskih taksi i neizvesnosti oslobađanja od istih, građani su ih do sada mahom plaćali tek po okončanju postupka, u slučaju da spor izgube. Iako je predloženo uvođenje roka za odluku o oslobađanju od sudskih troškova napredak, ovo pravo će moći da ostvari samo deo onih kojima visina sudskih taksi predstavlja prepreku za pristup sudu. Prema podacima Istraživanja SILC (2018), više od trećine stanovništva Srbije izloženo je riziku siromaštva ili socijalne isključenosti. Međutim, predloženo rešenje o načinu naplate sudskih taksi može pogoditi i porodicu sa prosečnim primanjima koja će biti u dilemi da li da štiti svoja prava po cenu rizika da ugrozi sopstvenu egzistenciju.

Najavljene izmene naročito će pogoditi građane koji žele da zaštite prava iz radnog odnosa, a koji obično ne mogu da ispune uslove za besplatnu pravnu pomoć, niti za oslobađanje od sudskih taksi. Primera radi, neko ko potražuje tri neisplaćene prosečne zarade bi morao da plati iznos od 13.700 dinara da se njegova tužba ne bi smatrala povučenom. Ukoliko je pretrpeo i zlostavljanje na radu, pa potražuje i nematerijalnu štetu u određenom iznosu, moraće da plati i znatno veću sudsku taksu. Ovaj iznos ne obuhvata troškove angažovanja advokata i druge troškove postupka (npr. veštačenje). Za nekoga ko je ostao bez posla i prihoda, kao žrtva mobinga, uslovljavanje pokretanja spora plaćanjem nepristupačne sudske takse može biti dovoljan razlog da odustane od zaštite svojih prava.

U slučaju pokretanja spora protiv banke u vezi sa stambenim kreditom od 40 hiljada evra, pojedinac bi morao da plati više od 600 evra za taksu na tužbu i 600 evra za taksu na žalbu. Što je kredit veći, veći je i iznos takse, kao i troškovi advokata koji se odmeravaju prema vrednosti spora. Predloženi način naplate sudskih taksi posebno teško može da pogodi i novinare i aktiviste za ljudska prava koji su sve češće predmet tzv. SLAPP tužbi (eng. strateška tužba protiv javne participacije), odnosno tužbi za povredu časti i ugleda javnih funkcionera koje za cilj imaju da ućutkaju kritičare vlasti. Tužioci vrednost ovih sporova određuju u milionskim iznosima što povećava i visinu takse za odgovor na tužbu. Tako, u slučaju četiri tužbe ministra Nenada Popovića, protiv Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), čija je ukupna vrednost bila 4 miliona dinara, KRIK bi prema predloženim izmenama za takse na odgovor na tužbu morao da ukupno plati gotovo 80.000 dinara u kratkom zakonskom roku. Posledica nedostavljanja odgovora na tužbu može biti donošenje presude zbog propuštanja kojom se usvaja tužbeni zahtev. U ovom slučaju iznos koji bi morao da se plati za takse na četiri žalbe na presude iznosio bi čak 160.000 dinara. SLAPP tužbe, koje su najčešće neosnovane i čiji cilj nije nužno pobeda u sporu, već pre svega vršenje pritiska, bi u slučaju usvajanja predloženih izmena ZPP-a mogle da postanu još uspešnije sredstvo u gušenju svake kritike.

Obiman Nacrt ZPP-a objavljen pre nekoliko dana na sajtu Ministarstva pravde sa vrlo kratkim rokom za davanje komentara predstavlja deo prakse simuliranja javnih rasprava. Kratki rokovi i neargumentovano odbijanje predloga koji bi suštinski menjali predložene nacrte oslikavaju ideju Vlade Srbije o učešću građana u zakonodavnom procesu. Praksa je pokazala da se u okviru Akcionog plana za Poglavlje 23 često usvajaju zakoni suprotni proklamovanim ciljevima koji Srbiju udaljavaju od zajedničkih tekovina EU. Ovo je slučaj i sa najavljenim izmenama ZPP-a. Iako je proklamovani cilj unapređenje efikasnosti postupka, usvajanje predloženog rešenja ostavilo bi teške posledice po zaštitu prava građana.

Ostvarenje i zaštita prava pojedinaca ne sme biti ograničena samo na one koji imaju novac da plate sudsku zaštitu. O ovome jasno govori i praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je u mnogim slučajevima zauzeo stanovište da preterano visoke takse pre otpočinjanja postupka predstavljaju nelegitimno ograničenje pristupa sudu. Tajnovitost rada radne grupe, obim predloženih izmena i kratak rok za davanje komentara govore o nameri da se, bez otpora, proguraju izmene ZPP-a oko kojih ne postoji društveni konsenzus. Bez obzira da li je stvarni cilj onaj deklarisan u Akcionom planu za Poglavlje 23 ili je reč o pokušaju da se veštački poveća efikasnost pravosuđa, nesumnjivo je reč o ozbiljnoj povredi ljudskih prava garantovanih Ustavom i međunarodnim ratifikovanim ugovorima.  Ove izmene ne služe za formalno ispunjenje aktivnosti predviđene Akcionim planom, već predstavljaju radikalno odstupanje od dostignutog nivoa ljudskih prava. Upravo stoga je neophodno predloženi Nacrt povući i pristupiti izraditi novog u transparentnom procesu koji bi radi postizanja društvenog konzensusa uključio sve zainteresovane aktere, predstavnike strukovnih organizacija, advokature i organizacija civilnog društva.