O promenama Ustava ponovo – javni muk

Izvor fotografije: Ernie / Pixabay

 

 

 

Da li je vlast, posle kratkog pokušaja uključenja, ponovo isključila javnost i pravosuđe iz postupka kojim želi da izmeni sve odredbe Ustava o pravosuđu?

 

Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM) je saopštio da je Nacionalni konvent o EU 15.6. zatražio od Skupštine Srbije da objavi imena članova radne grupe Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, proceduralna pravila za postupanje i svoj rad na izradi akta za promenu Ustava u oblasti pravosuđa otvori za javnost. Najvažnije je da u radnu grupu budu uključeni najeminentniji profesori ustavnog prava i predstavnici najviših pravosudnih institucija, kao i strukovnih i nevladinih udruženja čiji su ciljevi usmereni na unapređenje položaja pravosuđa i vladavinu prava.

 

U toku javnih slušanja u organizaciji pomenutog Odbora članice Nacionalnog konventa su ovakve zahteve isticale i usmeno. Predstavnici  Društva sudija Srbije (DSS) su insistirali, da se u slučaju donošenja odluke o postupku otpočinjanja promene Ustava sprovede široka javna rasprava, da se pođe od Analize ustavnog okvira o pravosuđu iz 2014. i da se predlog za promenu Ustava pre izglasavanja uputi ne samo Venecijanskoj komisiji, nego i drugim stručnim telima Saveta Evrope, na mišljenje. Direktorka JUKOM-a je insistirala na tome da ovako koncipirane promene Ustava zahtevaju ceo komplet novih zakona, čiji tekstovi nisu pripremljeni, a koji takođe treba da ispune visoke standarde EU.

 

Nažalost, odmah posle prvog javnog slušanju 29.4. i povodom saopštenja koje je isti dan izdao DSS da ovaj iznenada zakazan skup  smatra „preliminarnom anketom“ učesnika da li u ovom trenutku uopšte treba menjati Ustav ili ne, videlo se na koga se predstavnici zakonodavne i izvršne  vlasti  oslanjaju i koga uvažavaju kada je mišljenje struke u pitanju. Odbor je 6.5. zaključio da je predlog Vlade za promenu Ustava podnet od ovlašćenog predlagača. Zatim je  organizovao još 5-6 javnih slušanja na kojima je navodno trebalo da se isprave propusti sa prvog i da priliku stručnoj i drugoj javnosti da iznesu svoje mišljenje. Predstavnici izvršne vlasti, oni koji zastupaju te stavove ili su već po funkciji uključeni u ove aktivnosti su opet bili u prvom planu.

 

Iako su se predstavnici DSS, Udruženja tužilaca Srbije i mnogi drugi iz pravosuđa i NVO decidirano izjasnili na ovim slušanjima da sudije, tužioci i znatan deo stručne javnosti - nisu za prihvatanje Predloga Vlade da se u aktuelnim uslovima menja Ustav, posebno ukoliko su polazna osnova amandmani Ministarstva pravde (MP), vlast je donošenjem odluke na sednici Narodne skupštine 7.6. da podrži predlog Vlade i inicira izmene Ustava, praktično podržala manjinski stav u sudstvu i pravosuđu uopšte. Taj stav su na prvom javnom slušanju zastupali direktor Pravosudne akademije (PA), predsednik strukovnog udruženja – Forum sudija Srbije i predsednik Alumni kluba PA. On  se svodi na reči direktora PA, da postoji pozitivno mišljenje Venecijanske komisije i njenog Sekretarijata na nacrte amandmana MP na Ustav, a koje prema njemu objedinjuje i mišljenje drugih savetodavnih tela Saveta Evrope, što znači da su sve bitne diskusije o ovoj temi završene i da preostaje samo donošenje novih zakona. Pored pogrešne percepcije zbog čega su i zbog koga uopšte pokrenute promene Ustava o pravosuđu i ko i na koji način treba da ih usmerava u stručnom pogledu, navedeni stav je i sa aspekta zaključaka/analiza pravosudnih organa i pomenutih strukovnih udruženja sudija i tužlaca višestruko sporan, uključujući i činjeničnu osnovu.

 

Narodna skupština je 7.6.2021. na Predlog i uz učešće predsednice Vlade donela Odluku o sprovođenju ustavnih promena u oblasti pravosuđa. U uvodnom izlaganju i u diskusiji premijerka i nekoliko ministara  su govorili o aktuelnim rezulatima vlasti u oblasti borbe protiv korupcije, ostvarivanja manjinskih sloboda i prava, zaštiti medijskih radnika, visokoj ceni promašaja u sprovođenju prethodne reforme pravosuđa...Ni predstavnik predlagača promene Ustava, ni najviši predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti, čak ni predstavnici poslaničkih grupa, osim par izuzetaka, nisu govorili o najbitnim pitanjima: da li u Ustavu treba i na koji način regulisati međusobni odnos tri grane vlasti ukoliko je sudska vlast po definiciji nezavisna, kako rešiti pitanje nadležnosti, sastava i načina rada VSS-a i DVT-a, a da to ne umanji dosegnuti nivo i standarde, finansiranja pravosuđa ili prvog izbora na sudijsku funkciju. Pored toga, niko od najodgovornijih iz zakonodavne i izvršne vlasti se nije izjasnio o navedenim predlozima i uopšte o proceduralnim pitanjima od kojih mnoga nisu regulisana kako je u svom izlaganju na javnom slušanju istakao prof. ustavnog prava Slobodan Orlović.

 

Naime, postoje praznine u pogledu procedure promene Ustava. Nisu usklađene odredbe Ustava sa određenim zakonima kao što je npr. onaj o referendumu, ali i sa određenim poslovnicima Narodne skupštine. „Mi govorimo o promenama Ustava, a da, u stvari, ne znamo u kojoj smo fazi postupka...“ Ubrzo, nakon ovog izlaganja javio se za reč njegov kolega sa istog fakulteta u Novom Sadu, ali sa druge katedre, koji je ustvrdio da nezavisnost sudstva kao grane vlasti ne postoji nigde u svetu!?

 

Sve ovo ilustrije apsurdnost situacije i vrlo različite pristupe razumevanja aktuelne problematike menjanja Ustava i ograničene domete javnog slušanja i cilja da se ono organizuje u fazi postupka kada ne postoji bilo kakav radni tekst promena Ustava, a koje nije bilo na nivou javnog slušanja profesora - 15 eksperata od 20.2.2018, zbog čega je dobro što su snimci sednica Skupštine i svih javnih slušanja dostupni zainteresovanima na sajtu Skupštine, odnosno DSS-a. Međutim, nije dobro što je o ovoj temi u javnosti, javnim servisima i sredstvima informisanja sa nacionalnom frenkvencijom, pa i među upućenim pojedincima, ponovo –  muk.

 

Ukoliko se tako postupa i dalje, kao pre četiri godine ili krajem 2018, da politička vlast prekida, nastavlja i usmerava ovaj proces kome je osnovni cilj depolitizacija pravosuđa, po nekim samo njoj znanim razlozima, bez racionalnih i javnih objašnjenja, mogu se ponovo  dogoditi vrlo slična atmosfera i podele kao nakon objavljivanja amandmana MP-a na Ustav 20.1.2018. godine.

 

Nastanak ovakve – izuzetno nepovoljne situacije za sve – mogao bi se, eventualno, prevazići ukoliko se pre svega aktuelna politička vlast, zbog velikih propusta u postupku priprema i još više u pogledu sadržine nacrta amandmana na Ustav iz 2018. godine, učini „ustupak“ struci i pravosuđu uvažavanjem predloga struke i profesije.

 

U suprotnom, izvršna i sudska vlast mogu jedna drugoj zamerati i isticati kao vrednost najrazličitije stvari. Na primer, ukoliko je 18 meseci priprema i javne rasprave o nacrtu amandmana MP-a na Ustav na koje se sa ponosom poziva (a radi se o dokumentu i procedurama na koje su struka i nauka imali ozbiljne primedbe od početka, a i posle objavljivanja Mišljenja Venecijanske komisije i poslednje - četvrte verzije amandmana, što je sve objavljeno u zborniku „Svedočanstvo pripreme za promenu Ustava od 2006. i struka“) prema rečima premijerke do sada neviđeni vrhunac demokratije, zašto ne reći i viđenje tog perioda sa aspekta pravosuđa kao treće grane vlasti?

 

Druga polovina druge decenija 21. veka je period kada je izvršno-politička vlast konstantno pritiskala sudije i sudove i obesmišljavala dogovorene reforme pravosuđa na koje je imala monopol u svakom pogledu do te mere da je to ugrožavalo ostvarivanje redovne osnovne funkcije suda i javnog tužilaštva. To je trajalo i traje sve dok neka obaveza iz prvog ili revidiranog Akcionog plana za poglavlje 23 na to ne podseti ili obaveže, a ponekad i reakcija - stav pravosudnih organa i tela.

 

Nakon donošenja Nacionalne strategije reforme pravosuđa 30.6.2013. u Skupštini Srbije, sudije i tužioci su se o sistemskim promenama u oblasti pravosuđa izjašnjavali svake dve godine: 2014, 2016. i 2018. Šta se sada očekuje od sudija i tužilaca koji svakodnevno uz pomoć zaposlenih u pravosuđu rešavaju predmete, čiji se rad trogodišnje i po potrebi vanredno vrednuje, kontroliše kroz rad disciplinskh organa i Etički kodeks?

 

Sudije i tužioci mogu reći da su konstantno izloženi priticima nosilaca političkih funkcija i tabloidnih medija koji su javno komentarisali tekuće sudske odluke i kršili prezumciju nevinosti. Mogu reći da je izvršna i zakonodavna vlast najpre odustala od sprovođenja npr. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova kojima je finansiranje pravosuđa trebalo biti preneto sa MP-a na VSS i DVT. Zatim, da je MP 2017. i 2018. umesto da zajedno sa pravosuđem sprovede usaglašene promene Ustava o pravosuđu iako  neovlašćeni predlagač vodi iznova ceo proces priprema za izmene Ustava o pravosuđu bez aktivnog učešća VSS i DVT, iako je VSS to tražio i predlagao.

 

Da bi se sve to makar i malo nadoknadilo u korist profesije i građana, predstavnici struke i Nacionalni konvent za EU zahtevaju, ukoliko se uopšte nastave aktivnosti na promenama Ustava u Narodnoj skupštini, da se omogući uključivanje u rad radne grupe za izradu akta o promeni Ustava pojedinaca sa najvećim autoritetom iz oblasti Ustava i pravosuđa. Zatim, da se ceo predstojeći deo postupka učini maksimalno transparentnim i demokratičnim. Svesni su i sigurni da će u suprotnom biti svedoci novog neuspelog „eksperimenta“  čiji će ceh ponovo platiti građani Srbije.

 

Pre deceniju (2009-12) – tek formirani najviši organi pravosudne vlasti oformljeni prema novom Ustavu i zakonima su odmah podlegli pritiscima političara i postali instrument i deo katastrofalnog sprovođenja reforme pravosuđa kroz nametnuti reizbor svih nosilaca pravosudnih funkcija, čemu je svojim nedoslednim odlukama i tumačenjima doprineo i Ustavni sud. Ovaj put se to ne bi smelo dogoditi.

 

Zatim, mora se primetiti da je, posle stavova iznetih u dva značajna dokumenta od 13.2. i 20.7.2018. godine, koji su i dalje važeći, potpuno izostala zvanična reakcija novizabranog Visokog saveta sudstva - organa koji garantuje i obezbeđuje nezavisnost i samostalnost sudova i sudija. On je, saglasno Ustavu i zakonima, nadležan i obavezan da sačini mišljenje o svim zakonima koji se odnose na sudove i sudije, a tim pre na promenu sadržine svih odredbi Ustava o sudovima, sudijama i o celom pravosuđu.

 

Kada se izvršno-politička vlast, kao da je reč o nekoj „kolateralnoj“ temi, što možda za pojedince u vrhu političke vlasti i jeste, ali za celo društvo i njegov javni interes sigurno nije, posle pauze od 2-3 godine, ponovo i odjednom priseti, pokrene i sprovodi „promene Ustava u delu o pravosuđu“, svi potencijali društva treba da su uključeni i oprezni. Promene Ustava u delu pravosuđa se ne smeju činiti kao da je u pitanju bilo kakva procedura i sadržaj, imperativnim pozivanjem na obaveze prema EU i zadržavanjem apsolutnog monopola nad svim fazama procesa bilo koje grane vlasti, nego i jedino sa apsolutno Ustavnim, demokratskim i javnim postupkom, ili se u ovom trenutku ne treba ni upuštati u ovaj izuzetno važan i složen društveni poduhvat.