Zaposleni i mogućnost obavezne vakcinacije

Izvor fotografije: Mehmet Turgut Kirkgoz / Unsplash

 

 

Obavezna vakcinacija (zdravstvenih) radnika

 

Dugotrajna i za sve iscrpljujuća borba sa korona virusom još uvek traje. Međutim, za razliku od prošle godine kada su maske i distanca bile gotovo jedina zaštita, sada smo ušli u novu fazu. U onim zemljama koje su obezbedile vakcine za veliki broj građana, pre par meseci počela je masovna vakcinacija širom sveta. Srećom, u Srbiji, do sada, vakcina ima dovoljno za sve koji žele da se vakcinišu.

 

Od početka epidemije, upoznavajući virus i opasnost koju nosi, vakcine smo mogli samo da priželjkujemo. Sada su nam napokon dostupne, ali ne vakcinišu se svi. U okolnostima obezbeđenih dovoljnih količina vakcina, dok su lekari iz crvenih zona na izmaku snaga, a broj zaraženih svakodnevno raste, mnoge i u svetu i kod nas čudi slab odziv naših građana pozivu za vakcinaciju. Ovih dana sve je više aktuelno pitanje da li imunizacija protiv COVID-19 može biti obavezna, kao i za koje kategorije građana, obzirom da Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti načelno predviđa mogućnost obavezne vanredne imunizacije za sva lica, odnosno za određene kategorije lica, ako se utvrdi opasnost od prenošenja zarazne bolesti i ispune određeni zakonom predviđeni uslovi.

 

Na društvenim mrežama su se pojavile informacije kako poslodavci stimulišu zaposlene da se vakcinušu. Logično je da poslodavac koji ne želi da mu epidemija pokuca na vrata, desetkuje broj zaposlenih na najmanje četrnaest dana, načini štetu i ugrozi poslovanje, nastoji da stvori zaštitu od epidemije u radnom kolektivu. Pitanje je da li poslodavac može da ide obrnutim putem? Da ne stimuliše vakcinaciju zaposlenih slobodnim danima, olakšicama, novčanim nagradama i sličnim, već da uslovljava zaposlene vakcinacijom, odnosno da „stimuliše“ zaposlene pretnjom privremenog udaljenja sa rada bez naknade zarade, novčanim kažnjavanjem, opomenom sa najavom otkaza, pa čak i pretnjom otkazom ugovora o radu.

 

Ako posmatramo mogućnosti sankcionisanja zaposlenih po Zakonu o radu, to nije moguće. Zakon precizira razloge za otkaz i druge sankcije među kojima nema onog pod koji bi moglo da se podvede odbijanje vakcinisanja.

 

Nemogućnost da se vakcinacija uslovi sankcijama prema zaposlenom ipak ne važi za zdravstvene radnike, budući da je Zakon za njih već odredio obaveznost vakcinacije za određene zarazne bolesti. Zato se postavlja pitanje da li će biti uvedena obavezna imunizacija zdrastvenih radnika i protiv ove bolesti?

 

Najveću žrtvu u borbi protiv pandemije nesumnjivo su podneli upravo zaposleni u zdravstvenim ustanovama. Teško da ćemo ikada biti u mogućnosti da shvatimo kroz šta sve prolaze u doba pandemije, posebno medicinari koji rade u crvenim kovid zonama. Zbog toga zbunjuju podaci da se vakcinacija među zaposlenima u zdravstvu sprovodi tempom koji je ispod svih očekivanja i to ne zbog nedostatka vakcina. Šta znamo do sada? Vakcine, po prvim istraživanjima, štite od težih oblika oboljevanja i usporavaju širenje zaraze. Očekivalo se da će zdravstveni radnici biti među prvima koji će poželeti da sve ovo što pre nestane. Da se skafanderi skinu, da se neodlasci u toalet po 12 sati i isto toliko sati bez hrane i vode zamene normalnim radnim vremenom i aktivnostima, koje su same po sebi i pre epidemije bile prenaporne. Da se spavanje po iznajmljenim sobicama u Batajnici ili gde sve ne, zameni odlascima kući gde ih čekaju najmiliji koje će moći da zagrle bez straha da ih ne zaraze, a put do toga je masovna vakcinacija što pre.

 

Trenutno, epidemiološka situacija je takva da država koja gubi trku sa vremenom zbog slabog odziva, razmišlja o uvođenju obavezne vakcinacije zaposlenih zdravstvenih radnika, kako u javnom, tako i u privatnom sektoru i sve češće se čuju različite izjave na tu temu od strane predstavnika vlasti.

 

Tačno je da Ustav Republike Srbije predviđa nepovredivost fizičkog integriteta. Takođe i Zakon o zdravstvenoj zaštiti kao jedno od načela predviđa nepovredivost fizičkog integriteta, ali isti zakon predviđa i da je pojedinac dužan da čuva sopstveno zdravlje i zdravlje drugih ljudi. S druge strane osnovni postulat prava jeste da svako može svoja prava da koristi dok god time ne ugrožava drugog.

 

Prethodno navedeno konkretizovano je u pomenutom Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, koji predviđa konkretne slučajeve obevezne imunizacije, te između ostalog, propisuje obaveznu imunizaciju lica zaposlenih u zdravstvenim ustanovama protiv određenih zaraznih bolesti. Dalje, propisuje da se obavezna imunizacija naređuje aktom ministra, u skladu sa preporukama SZO (koja ne propušta da istakne značaj vakcinacije), na predlog Zavoda (za javno zdravlje) uz saglasnost Komisije (Republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti).

 

Dakle, zakonski osnov postoji. Uprkos obavezi države da svakom građaninu omogući nesmetano vršenje svog prava da bira da li će da se vakciniše ili ne, zvuči razumno da ovo pravo ipak treba da bude ograničeno u slučajevima epidemije, posebno za zaposlene u zdravstvu. Iako građanin-zaposleni ima apsolutnu slobodu u izboru, isto tako je u obavezi da snosi odgovornost za posledice svog izbora da li će da se vakciniše ili ne.

 

Međutim, mora se jasno istaći i da je država propustila da značajnije objasni značaj i prednosti vakcinacije i istovremeno jasno i otvoreno ukaže na sve eventualne negativne pojave, pa je ostavljen prostor da se javi nepoverenje i otpor prema vakcinaciji. Nije dovoljno objašnjeno ni da li je imunizacija, za koju srećom trenutno imamo resurse, jedini izlaz iz haosa koji je pandemija izazvala, kao ni da li je nastavak ovakve epidemiološke situacije moguć bez značajnih posledica po sve segmente društva, ne samo na ekonomiju zemlje, već posebno po zdravstveni sistem, odnosno zdravstvene radnike koji preko svojih udruženja upozoravaju da su na izmaku snaga.

 

Moguće rešenje ovog problema, pored aktivne promocije neophodnosti imunizacije, jeste i u obaveznoj vakcinaciji zdravstvenih radnika, ali bi to ipak trebalo da bude krajnja mera. Njihova odgovornost, profesija i briga za pacijente trebalo bi da budu dovoljni razlozi da zaštite pre svega sebe, a onda i druge. Tako bi poslali jasnu poruku stanovništvu o značaju vakcinacije za što brže vraćanje normalnom životu, a s druge strane značajno bi zaštitilo kako zaposlene u zdravstvu, tako i pacijente i time doprinelo zaštiti zdravstvenog sistema zemlje koji je u ovom trenutku možda najvažniji resurs koji imamo i koji moramo da sačuvamo.

 

Na kraju, s obzirom na to da obaveza nikad ne ide bez pretnje određenim sankcijama, ostaje pitanje kako bi obavezna vakcinacija bila prihvaćena od strane onih koji su ionako previše dali u proteklih godinu dana i da li bi eventualna negativna reakcija zdravstvenih radnika na izbor vakcina ili zaprećena kazna dodatno ugrozili već urušeni zdravstveni sistem.